Kakva je opozicija potrebna za sudbinske izbore 2022. godine
Kada je objavljena Rezolucija Informbiroa u leto 1948. godine, sa poznatim sadržajem, opštinski komitet KPJ u jednoj od krševitih zabiti tadašnje države, uz prisustvo svih sedam članova, održao je hitan i konspirativan sastanak.
Kao odgovor na pretnje istočnog bloka, komitet je zaključio: nalaže se drugu Staljinu i Informbirou da odmah rezoluciju povuku.
Ako drug Staljin i Informbiro ne povuku rezoluciju, opštinski komitet će ponovo zasedati. Ovo je parafraza anegdote od pre sedamdeset i nešto godina.
Ostala je nepoznanica da li je opštinski komitet održao drugu sednicu, koji su bili novi zaključci i koliko su zastrašili druga Staljina i Informbiro.
Zato su poznati ostali događaji koji su, uz podršku Zapada, završeni istorijskim ne tadašnjem velikom vođi i diktatoru.
Nekako me današnja dešavanja u Srbiji neodoljivo podsećaju na ta vremena i zaključke opštinskog komiteta.
Malo, malo pa se u nekoj srpskoj zabiti, najčešće oko Kalemegdana, sastane neki sedmočlani komitet sa zaključkom da se vođa hitno povuče i raspusti svoju partijsku i interesnu organizaciju od sedamsto hiljada članova.
Vođa ozbiljno razmatra svaki zaključak i preduzima mere shodno snazi komiteta. Znači, ništa.
Za osam godina samo je jednom ustuknuo, kad se pojavila nova, obnovljiva energija, izlazak studenata.
Vlast je kao u Staljinovo vreme ogromna, silna, bahata, ne čuje i ne vidi šta se oko nje događa.
Opozicija opet neorganizovana, mala i nemoćna, s vremena na vreme se zaleti i zapreti čuvenom: ‘ajd još jednom.
Izuzev demokrata i nekolicine stranaka, srpska opozicija je nastala otcepljenjem i samoproglašenjem sujetnih lidera ili su na brzinu preuzete ranije registrovane stranke bez infrastrukture, naročitih aktivnosti i uticaja.
Doduše, treba priznati da su lepo obučeni, lepo pričaju, koriste sve do sada poznate fraze, imaju dobru analizu, čak i teoretska rešenja za većinu otvorenih društvenih pitanja.
Znaju i da glasno podviknu i pozovu, ali kad se okrenu, iza njih šačica radoznalih. Nije ni čudo što nezadovoljni građani pokušavaju da se samoorganizuju.
A građani tako malo zahtevaju, za normalne države nešto neupitno i podrazumevano, vladavinu prava, deblokadu institucija, pravo na istinitu informaciju, slobodne izbore i slobodan život dostojan čoveka, bez straha, manipulacija i lažnih obećanja.
Do predsedničkih i beogradskih izbora, 2022. godine, na kojima će se odlučivati o sudbini Srbije, da li će učvrstiti autokratiju ili krenuti putem demokratije u Evropu, ima sasvim dovoljno vremena da se pristojan svet organizuje, iz početka i od mesta života, u svakoj opštini.
Inicijalni program „okupljanja građana koji žele da kreiraju bolju, demokratsku Srbiju“, mogla bi da ponudi baš Skupština slobodne Srbije, uz neizbežno sadejstvo opozicionih saveza, pod uslovom da iskorače iz terazijskog kanjona i peške dođu i u najudaljeniji zaseok.
Naravno ne može nekolicina časnih intelektualaca, u godinama za posebno poštovanje, bez političke blatnjave prošlosti, svuda da stignu, ali morali bi da proizvedu koncentrične krugove oko sebe koji će širiti i raznositi istinu o nužnosti promena do svakog sokaka i šora.
Promene su moguće samo ako su bolje organizovani od protivnika, kome je to najača strana.
Pohvalno je da su Skupštinu slobodne Srbije podržali lideri stranaka i saveza bojkota.
Iskrena je nada i da će udruženi zajednički doći do realnog programa i uspostavljanja nove organizacije po opštinama najkasnije do kraja godine.
Dobro bi bilo izbeći uniformno organizovanje i omogućiti punu slobodu, posebno u Beogradu, Vojvodini i drugim sredinama koje su pokazale rezultate izvan naprednjačkog šablona.
Samo jedna nova organizovanost, ne nužno i nova organizacija, na čelu sa ljudima koji ulivaju poverenje, može da prikupi i artikuliše opravdano nezadovoljstvo građana Srbije.
U suprotnom, česta ad hok okupljanja i proglasi poznatih intelektualaca, protivnika autokratije, sa najčistijim biografijama, idejama i namerama, bez daljeg organizovanja i produktivnih poteza, zbunjuju građane i idu na ruku vođi.
Sedmočlani komiteti bez korena u širokoj građanskoj bazi, bljesnu kao nada, ponekad zasene druge akcije sa većom energijom i spremnošću da rašire ideju za promene, pa ubrzo padnu u zaborav.
Ovako, sitnim ubodima i ulivanjem malih doza demokratije, stvaraju vođi imunitet na promene, držeći ga budnim da se ne opusti i uljuljka, a svetu se šalje nejasna slika o opoziciji koja slobodno deluje.
To ne znači da ugledni intelektualci ne treba da se organizuju, ali za uspeh je potrebna sinergija mladih i za akciju spremnih pojedinaca i grupa i već organizovanih stranaka.
Da li je utopistička ideja da se na jednom mestu okupe sve ideologije i pogledi za budućnost Srbije?
Iz ovakvog okupljanja može da ispadne samo dobra međusobna tuča, što su slična okupljanja i demonstracije već pokazali.
Autokratski i nacionalistički deo je već organizovan. Treba sabrati ovaj demokratski, proevropski, kog je upravo onaj prvi manipulacijama i lažima u narodu razbio.
Zato bi bilo značajno da demokrate odbrane stranku od večitih funkcionera i poslanika nezadovoljnih neizlaskom na izbore i završe ujedinjenje.
U tom slučaju mogli bi da budu, sa infrastrukturom koju imaju, stožer okupljanja slobodne građanske Srbije.
Ukoliko bi se još nekolicina opozicionih lidera sa dugogodišnjim stažom, jalovim učinkom i potrošenom harizmom povukla sa političke scene, izgledi za pobedu bi bili još veći.
A jedno organizovano i veliko „ne“ nikada u istoriji Srbije nije bilo potrebnije.
Dobrivoje Antonić, DANAS
