Depopulacija Vojvodine
Vojvodina u ovom trenutku ima manje stanovnika nego što je imala 1903. godine, na jednom od popisa koji je organizovala još pokojna Austrougarska. Deluje paradoksalno, jer je Vojvodina u dvadesetom veku preživela dva velika svetska rata i tokom devedesetih čitav spisak lokalnih ratova, a posle svakog od njih dobijala novo stanovništvo, koje se doseljavalo kolonizacijom ili kao izbeglice. Ipak, sav ovaj priliv novog stanovništva nije zaustavio egzodus starog i evo nas gde smo, na nivou kraja XIX veka. To se vidi na primeru Kikinde koja je u periodu ratova prilikom raspada SFRJ primila oko 7.500 izbeglica da bi istovremeno izgubila oko 11.000 stanovnika. Kikinda je, inače, u doba prosperitetnih godina od 1974 – 1988. dostigla cifru od 43000 stanovnika, sa tendencijom da taj broj poraste do 45000, jer se u grad doseljavao velik broj mladih stručnjaka iz Beograda, Novog Sada, Zrenjanina, Kladova i drugih mesta u potrazi za poslom u brojnim fabrikama – danas, prema procenama, ljudi u gradu ima manje od 33000 a čuju se upozorenja da je stvaran broj još manji. Vlasti (nijednoj) ne odgovara da ove podatke obelodani ili prouči; prvo, time bi morala da prizna da ima na raspolaganju daleko manje biračko telo nego što piše u spiskovima a drugo, pokazala bi da nije učinila ništa kako bi sprečila odliv radno sposobnih ljudi. Dok su neke od ranijih postavki imale ideju da će se iseljavanje zaustaviti samim njihovim postojanjem i projektima, sadašnja garnitura prilično otvoreno emituje stav “kome nije dobro, neka ide”. Ponekad se čuju genijalna mišljenja da bi odraslim ljudima trebalo zabraniti odlazak iz zemlje, možda čak i zatvaranjem granica ili uvesti porez na sve koji nisu u braku i nemaju decu, ne bi li se povećao natalitet, silom kad ne ide drugačije, ali, ovakve izjave brzo potonu u moru opšte nebrige za sve osim održanja na vlasti. Kikindski slučaj otpuštanja trudne žene uz obrazloženje da je “zlonamerno zatrudnela da bi oštetila poslodavca” i sud koji je dao za pravo poslodavcu verovatno dovoljno ilustruju brigu za natalitet.
U Vojvodini raste broj opština, naročito manjih, koje su iseljavanjem ostale bez trećine stanovništva. Dok je nekada natalitet opadao zbog pojave da porodice imaju po jedno, najviše dvoje dece, te da sve više odraslih ljudi ne stupa u brak i nema decu, sad je situacija drugačija. Iseljavaju se cele porodice i odmah vode i decu sa sobom. Ostaju prazne kuće, ponekad i cele ulice. Možda će neko doći za praznike i godišnje odmore, ali, kako vreme prolazi, to putovanje postaje sve teže, decu ne zanima stari kraj, stiču prijatelje tamo gde žive i nije ih lako dovesti u Pačir ili Bačko Petrovo Selo na slavu ili svadbu kod rođaka i kumova. A gde nema dece – nema ni potrebe za većinom institucija namenjenim deci. Zato su – nekad nezamislivo – škole u mnogim vojvođanskim mestima praktično zatvorene. Kad se to dogodilo u mestu Sanadu u opštini Novi Kneževac, bilo je povod za veliko čuđenje i mnogo lamentovanja; sad se više i ne pominje. U Banatskoj Topoli, selu u kikindskoj opštini, maloj sredini sa manje od 700 ljudi, škola se “drži” samo zahvaljujući tome što je dvojezična. Inače, sa pet đaka prvaka godišnje – mogla bi da dobije ključ u bravu, a deca da se svakodnevno prevoze do obližnjeg većeg sela, Bašaida, gde bi pohađala nastavu. U doba davnih šezdesetih godina u Kikindi sa pripadajućim selima rađalo se 2000 beba godišnje, sad je prosek 471 beba. Od šesnaest škola u opštini, sedam u gradu i devet u selima, bar dve bi mogle da se ukinu, dok se ostale “spajaju” što znači samo jedno: smanjenje broja prosvetnih radnika, koji strahuju za posao, a vlast već “merka” najatraktivnije školske zgrade, nastale (opet) u vreme autonomije Vojvodine kako bi ih izdala za poslovni prostor ili obrazovanje odraslih. Predškolska ustanova u Kikindi do pre samo nekoliko godina primala je oko 1800 dece u 19 objekata i imala oko 160 zaposlenih. Sad je dece 1400 ali vlast je uspela da ugura u ustanovu 220 zaposlenih, a u jednom trenutku, zbog silnih ugovora o povremenim poslovima, bilo je oko 240 zaposlenih. Tehnička škola u Kikindi, nekada škola sa najviše dece u Severnobanatskom okrugu – 1100 učenika u dve smene – sad se zadržava na oko 800 đaka. Pri tom se najmanje petnaest godina zapaža trend da devojke ne idu u srednju školu: uredno se upišu a onda već do oktobra imaju toliko izostanaka da gube pravo na školovanje. Da li veruju da će sa kursom za izlivanje noktiju ili kursom za priučene maserke uspeti da osnuju svoj salon, niko nije istražio. Za momke je put još jednostavniji: završe srednju školu, četvorogodišnju ili trogodišnju i “pale” za inostranstvo. Ovde svakako mogu samo da fizikališu u fabrikama ili da se učlane u vladajuću stranku. Zato Kikindu napušta mnogo mladih i obrazovanih ljudi. Procenjuje se da je udeo mlađih od trideset godina u strukturi stanovništva manji od 19%.
Mlade generacije uzvraćaju udarac za svu nepravdu koju gledaju u svojim sredinama time što u tim sredinama ne ostaju kad se iscrpe sve rezerve entuzijazma. Tomislav Čeleketić (31), Kikinđanin, dramaturg, osnivač novosadskog Teatra „Džep“, poznat po režijama mjuzikla „Drakula“, „Mala sirena“, „Doktor Džekil i mister Hajd“, „Josifov šareni plašt“ i mnogim drugim, a u svima je osim režije još i pevao i glumio – zaposlio se u Edinburgu. U svojoj zemlji bio je nezaposlen uprkos svim nagradama, znanjima, dostignućima, tamo ga, upravo zbog znanja i dostignuća, čeka angažman. Tamo će moći da postavlja svoje omiljene mjuzikle i stvara svoje izvanredne drame. Gotovo je sa adaptacijama napuštenih magacina u pozorišne prostore, neplaćenim stvaralaštvom, predstavama koje se rade golim entuzijazmom grupice oduševljenih istomišljenika, bez pare dinara honorara: mladi talentovani ljudi traže svoje mesto u Evropskoj uniji i nalaze ga.
Samo za tri nedelje petnaestoro mladih koje poznajem napustilo je Kikindu i otišlo da radi negde u inostranstvu. Koliko ih je otišlo koje ne poznajem, niko nije nadležan da vodi evidenciju, tako da tog podatka nema. Odoše mladi i srećan im put. Ni izbeglička kriza, ni maltretiranja na granicama, ni sva ona gnjavaža oko dokumenata, ništa ih nije sprečilo, a svakako ih ništa nije zadržavalo ovde. Otrčali su odavde koliko su ih noge nosile do aerodroma ili autobusa kojim su krenuli preko granica. Edit Nača, moja mlada komšinica, zaposlila se u Minhenu; njena rođena sestra Judit, sa mužem i sinčićem, otišla je u Beč. Marina Berar, diplomirana pravnica, živi i radi u Bratislavi; Miroslav Gavrilov, profesor matematike, u Santa Barbari (SAD); Višnja Vujin – u Linkolnu, Nebraska (SAD). Svetlana Petrov je u Nemačkoj. Jasna Galić u Johanezburgu. Nemanja Trećakov – u Norveškoj, Kristina Pfefer – na Malti, Dragan u Sidneju, Maja u Francuskoj, Marijana u Kanadi, Boris u Grčkoj, Marko u Luksemburgu. Helena Konstantinov, sa mužem i četvoro dece, u Švedskoj. I tako dalje. Odoše svi, od Grendlanda do Sidneja i do Singapura i još dalje, do Novog Zelanda. Blažen bio onaj ko je izmislio skajp, tako da roditelji, dede i bake mogu da vide decu i unuke kad s njima razgovaraju. Mladi neće više živeti u Kikindi; ako već nisu uspeli da nađu posao u Beogradu ili Novom Sadu (Beograd se ovde još uvek računa kao najveći uspeh), dobro je i inostranstvo. Tamo će sticati imovinu, raditi za novac a ne za crkavicu, tamo će steći državljanstvo i prijatelje. Poslaće nešto novca i roditeljima, da plate lekove, porez i račune. Nije ovo lament, samo činjenice.
Evidenciju o mladim ljudima koji su otišli preko granice niko ne vodi. U svim spiskovima – kao da su još uvek ovde. Pozivi za glasanje stižu im i dalje i stići će i za sledeće izbore. A oni već nisu tu, godinama su negde u Keniji, Nemačkoj ili Kanadi, neće doći da glasaju niti će, tamo gde žive, koristiti mogućnost da glasaju čak ni ako stanuju prekoputa od ambasade države iz koje su otišli. Vlasti, prošle, sadašnje i buduće, očigledno ne shvataju da im se jedna ogromna armija glasača izmakla kontroli, pa joj se još uvek obraćaju kao da je tu, što bi bilo baš smešno da nije tako jadno. Puna im usta mladih, kao da im svakog dana na stotine mladih ne odlazi u daleke – ili susedne, svejedno – države gde može normalno da se živi.
I gle paradoksa: iako je mladih sve manje u Vojvodini, a ljudi stariji od šezdeset godina najbrojnija kategorija stanovništva u gradovima i selima, njihov položaj nije zbog toga nimalo bolji. Penzije su im smanjene iako ni pre smanjivanja nisu bile velike. Mnoga staračka I samačka domaćinstva preživljavaju od poljoprivredne penzije koja ne dostiže ni deset hiljada dinara mesečno. Mnogi ljudi stariji od šezdeset godina ostali su bez posla, a nemaju jedan ili nijedan uslov za penziju. Hitna pomoć prvo pita koliko godina ima osoba po koju treba da dođe – ne zato što mrzi stare, nego zato što u većini vojvođanskih mesta zaista nema ni dovoljno vozila ni dovoljno vozača, jer ljudi odlaze u Slovačku da tamo voze kamione. Stari nemaju novca za lekove, račune, hranu koja bi potrajala do sledeće penzije. U selima još žive najstariji I održavaju kuće i zemljište koliko mogu, a kad umru, kuće ostaju puste, jer naslednici svakako ne žive u selima, a cene kuća drastično su pale. Sasvim solidna kuća u Sajanu ili Bašaidu može da se kupi za tri do pet hiljada evra, ako bude kupaca. Sa sve manje stanovnika, sela ostaju najpre bez zubara, pa lekara, najzad i bez apoteke, jer se ni privatnoj apoteci ne isplati da drži lokal tamo gde je stanovnika malo. Zatvaraju se ispostave pošte u selima, u nekima nema ni bankomata a kamoli banke. Do sve većeg broja sela ne ide ni jedan autobus dnevno, jer i prevozničke kuće smanjuju broj polazaka. Put od, na primer, Kikinde do Žitišta, nekih četrdesetak kilometara, pretvara se u celodnevnu avanturu ako putnik nema svoj automobil, jer direktnog prevoza nema, ni vozom ni autobusom, a taksi je preskup za većinu stanovnika. Zato ljudi više ni na slave i sahrane kod rodbine u susednoj opštini ne idu. I bez toga su dužni za grejanje, struju, vodu, a izvršitelji samo čekaju.
U Vojvodini, koju su mnogi putnici I doseljenici zvali “zemljom bez odjeka” sve ovo ne izgleda dovoljno strašno dok je leto i lepo vreme, pa ljudi izlaze barem ispred svojih kuća; ali, u doba hladnoće i magle, kad svi traže neki topliji kutak, manja mesta izgledaju kao da su naprečac ostala bez ljudi. Još sove svijaju gnezda na tavanima pustih kuća i nekadašnjih fabrika. Kad one odu, ostaće samo tišina.
Gordana Perunović Fijat
