Novi Sad doživio je urbanističku katastrofu, gradi se bez arhitektonskih kriterija, važno je zagraditi kvadrate i prodati.
Piše: Nedim Sejdinović
Književnika, pesnika, muzičara i konceptualnog umetnika Slobodana Tišmu možemo slobodno nazvati jednim od ne baš brojnih kultnih ličnosti i ikona glavnog grada Vojvodine Novog Sada. Kada biste osamdesetih spomenuli njegovo ime bilo gde na prostoru bivše Jugoslavije, svi oni – a takvih nije bilo malo – koji su pratili domaću rokenrol scenu pomislili bi na popularne bendove Luna i La Strada, kojima je Tišma bio frontmen i duhovni vođa. Kada su došle devedesete, Tišma je odlučio da se povuče na marginu društva, da piše poeziju, književnu kritiku, a onda i prozu. Njegove knjige hvali stručna javnost, ali i posvećena publika, da bi svetla velikih reflektora ponovo pala na njega 2012, kada dobija NIN-ovu nagradu za roman Bernardijeva soba.
Osim Bernardijeve sobe, Tišma je objavio i romane Quattro stagioni i Grozota ili…, potom proznu zbirku Urvidek, kao i knjige poezije Marinizmi i Vrt kao to. Roman Grozota ili…, koji je ove godine ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, govori, između ostalog, i o temama ne baš mnogo popularnim među piscima u Srbiji, kao što su ratni zločini devedesetih i genocid u Srebrenici. “U romanu nisu tematizovani sami događaji u Bosni nego upravo ta nemoć da se nešto učini, da se to spreči”, reći će Tišma.
O Tišmi, njegovom neobičnom liku i delu, novinarka Brankica Drašković snimila je dokumentarni film Maske, a pre nekoliko godina objavljena je i biografija grupe Luna pod nazivom Ogledala Lune.
- Teško je razgovor početi, a mimoići pitanje o pandemiji korona virusa. Kao pripadnik 65+ generacije u Srbiji, proveli ste mnogo vremena u kućnom karantinu. Kako ste iskoristili, odnosno provodili to vreme?
When You Walk in the Room! Setio sam se hita iz šezdesetih liverpulske grupe The Searchers. Bio sam jako nervozan, hodao sam po sobi, gore-dole. Navikao sam da se šetam svaki dan pet-šest kilometara po gradu. Nisam mogao ništa da čitam, ali sam posle izvesnog vremena nastavio sa dopisivanjem poslednjih stranica novog romana. Pošto stanujem u prizemlju, seo bih u prozor i sunčao se uz slušanje Palestrininih moteta. Prolaznici i komšije su verovatno mislili da sam poludeo.
- Bilo je i to jedno potpuno drugačije civilizacijsko iskustvo, koje podseća na negativne utopije: tzv. socijalna distanca, virus koji se nekontrolisano širi, ljudi sa maskama na ulicama, lekari koji nam se dramatičnim glasom obraćaju sa TV-a, političari koji pokušavaju da iz svega ovog izvuku profit… Kako je to sve na Vas uticalo i da li nešto od toga može da bude interesantno za umetničko transponovanje?
Već spomenuti roman Astal tiš riba friš završava se opisom aktuelne situacije: klaustrofobija, strah od KOVID-bolnica, opšte nepoverenje, etički problem. Postavlja se pitanje da li pobeći nekud, na primer, na Frušku goru i sakriti se, ili se predati zdravstvenom osoblju, tj. vlastima, u koje nemam poverenja. Ipak je, kada je reč o pisanju, potrebna izvesna vremenska distanca da materijal sazri. Ja sam ovog puta malo požurio, ali to je samo kraj romana, nekoliko stranica.
- Vaš roman Bernardijeva soba dobio je početkom 2012. prestižnu NIN-ovu nagradu za roman godine, a ove godine Grozota ili… ušla je u njen najuži izbor. Ovogodišnju NIN-ovu nagradu pratila je prilično velika “frka”. Jedna grupa književnika oštro je protestovala zbog rada žirija i odlučila da je bojkotuje ubuduće. Kako gledate na te događaje?
Vrlo smešno! Žiri ti ne da nagradu i ti ga onda optužiš da nije objektivan ili da je ideološki motivisan. To nema veze s mozgom. Reč je o grupi pisaca koji gotovo svake godine pišu roman da bi konkurisali za nagrade koje verovatno neće dobiti. Bilo bi im bolje da malo temeljnije pristupaju poslu. Ne može se pisati dobro ako se svake godine izbacuje roman. Pisac treba da živi sa romanom, da se situira u tekstu i da se teško od njega rastane. Ovako samo ga isprdne, da izvinite na izrazu, i ‘ajd na pijacu. Može se roman napisati i za četiri ili pet meseci, ali to se događa jedanput u životu. No, ta je ujdurma izvesno bila i politički motivisana protiv jednog nezavisnog nedeljnika kakav je NIN. Dovoljno je samo da vidite ko predvodi potpisnike. Ali svako ko gubi ima pravo da se ljuti; moram imati i malo razumevanja, teško je bez nagrada.
