Reč Živana Berisavljevića na Skupštini Vojvođanskog kulturnog kluba„Vasa Stajić“
Tri su moćna izvorišta, tri noseća stuba dugoročne nacional-centralističke i velikosrpske ekspanzivne politike srbojanskog političko državnog centra, koji determinišu trajne nacionalne interese, strateško političke ciljeve i taktičke periodične prioritete državne politike i toj strategiji i politici osiguravaju postojanost i većinsku podršku. Otuda borba protiv te politike nije borba sa ovom ili onom konjunkturnom političkom opcijom ili prononsiranim glavarima koji ih predstavljaju, nego je to borba za potiskivanje, savladavanje i prevazilaženje jedne snažne istorijske tendencije, koja je imanentna novovekovnom biću Srbije. Reč je, zapravo, onoj tendenciji koja je – kao postojano dominantna – zakonomerno iznedrila i one činioce koji stvarno, dugoročno i neupitno upravljaju političkom voljom Republike Srbije i političkim procesima u njoj od avnojevske Jugoslavije do danas.
Stoga se i borba protiv nazadnjačke svesti i snaga koje su ti činioci sračunato u Srbiji raspomamili uoči i u vreme raspada Jugoslavije mora videti kao višedecenijski dugoročan i titanski težak istorijski program, i dosledno voditi kao strateški dobro promišljena, a taktički na duge staze osmišljena, pažljivo aktuelizirana i razrađivana politika. Ta je istina posebno važna za osmišljavanje programa i politike izvorno vojvođanskih snaga koje se zalažu za dostojanstven ustavno-politički položaj Vojvodine u Republici Srbiji. Mora se razumeti da u borba za tako veliki cilj i toliko složen zadatak nema mesta za kratkovidu i nedelotvornu politiku „od izbora do izbora“, niti za čkiljavu izbornu kombinatoriku i svakojake trgovačke nagodbe na račun i u ime naroda i građana Vojvodine.
U poslednjih pola veka, preciznije – od pada Rankovića da danas, po mom sudu, u državi Srbiji ti činioci su;
– prvo, izrazito dominantni delovi velikosrpski, srbounitaristički i srbocentralistički opredeljene nacionalne elite, zaodenuti plaštom korifeja nacionalne kulture, nauke, obrazovanja i medija, kao i najviše i najuticajnije institucije iz tih oblasti, koje su oni oblikovali, čiji rad usmeravaju i kontrolišu;
– drugo, najratoborniji delovi vrha SPC – duhovnici nazadnjačke justinijanovske i nikolaj-velimirovićevske provenijencije – koji još od smrti Patrijarha Germana odlučujuće utiču na politiku SPC: ona, kao tradicionalno moćna politička sila srpskom društvu, sve učestalije demonstrira pretenziju da opredeljujuće oblikuje svetonazor i političku svest svojih vernika, odnosno – pretenziju da postane politički nadmoćnija od države; i
– treće, osamostaljeni i decenijama neizmenjivi delovi tzv. „duboke države“, koji još od ranih osamdesetih i godina sumraka i kraha druge Jugoslavije, iz senke opredeljuju političke poteze prolaznih političkih garnitura i bitno utiču na delotvornost i politički opstanak tih garnitura na vlasti, čvrsto, a neretko i korupcionaško – mafijaški povezani sa novopečenom tajkunskom elitom i najistaknutijim moćnicima odavno raspojasanog kriminalnog podzemlja. A povremeno i u stvarnom sadejstvu sa najmoćnijim stranim obaveštajnim službama, odnosno – u prećutnoj saglasnosti sa politikom i strateškim interesima oni sila koje su trajno zainteresovane za ovaj geopolitički prostor.
Ti činioci suvereno determinišu politiku nominalnih političkih nosilaca vlast, na čiji „izbor“ i vreme za smene vidno utiču, naročito od raspada druge Jugoslavije do danas.. Oni su – ubrzo nakon Titove smrti – bitno uplivisali na kopernikanski preobražaj nacionalcentralizmom godinama nagrizanog Saveza komunista Srbije od nekada revolucionarne partije u razorni kontrarevolucionarni, anticivilizacijski, antisocijalistički, antiavnojevski, pa samim tim i antijugoslovenski i antivojvođanski populistički pokret Slobodana Miloševića i osigurali njegov trijumfalni uspon na vlast .Oni su najodgovorniji kako za rađanje memorandumske, gazimestanske razbijačke, ratoboračke i etnogenocidne politike miloševićevske Srbije, tako i za njen potonji sramni, koliko i neminovni poraz.Ti činioci su odgovorni i za dovođenje nepatvorenog velikosrpskog nacionaliste, centraliste, antievropljanina i talibanski tvrdokornog desničara Vojislava Koštunice na čelo dosovske vlasti, kao i za ubistvo Đinđića i propast njegove evropske politike.
I, najzad, svesni toga da sa gnjecavom kohabitacionom politikom Tadićevih demokrata – uz Koštunicu najodgovornijih za ovako nazadnjački aktuelni ustav, koji je i izraz i i značajni generator sve dublje političke krize srbijanskog društva i nedovršenosti Srbije kao države-ne mogu na trajnijim osnovama ostvariti konsolidaciju Zapadnog Balkana, a pre svega rešiti pitanje priznanja Kosova, niti nastaviti borbu mirnodopskim sredstvima za ostvarivanje istih onih ciljeva koje je Miloševićeva Srbija pokušala da ostvari na način ratova skoro sa svim narodima druge Jugoslaviji, pa i atlantske Evrope. Ti su faktori odlučujuće uticali i na presvlačenje Šešeljevih šoveno – radikala u frak Nikolićevih i Vučićevih erzac-evropejskih „naprednjaka“ i njihov brzometni dolazak na vlast, kao i na dosadašnji opstanak te, po mnogim obeležjima kompromitantne, a po nedoraslosti apsurdne vlasti.
I. Naprednjačka politika užurbanog i temeljitog zatiranja Vojvodine
Od 2012. godine do danas svedočimo svakakvim vratolomijama naprednjačke koalicije ,kao povampirenog Sloba –Voja jugend saveza ,kojima postkumanovska Srbija pokušava :
– da „nadmudri“ Evropu, pa da,napr., nekako postane njen integralni deo, ali da što bolje „unovči“ priznavanje nezavisnosti Kosova, uprkos istini da je njegovo faktičko otcepljenje neposredna posledica njihove sulude antikosovske i antialbanske velikonacionske politike, koja je bila nastavak njihovih političkih očeva;
– da ostvare pod okriljem načela na kojima počiva evropska zajednica vekovni san srbijanske nacionalne elite o velikoj Srbiji, kao svesabornoj matici svih preostalih srpskih pokrajina; i
– da s Rusijom ostvari specijalne odnose kao da je nova ruska gubernija, a da istovremeno bude članica EU i- ni manje ,ni više-„faktor stabilnosti u regionu Zapadnog Balkana..
Po nalogu tih činilaca ova je vlast preuzela zadatak da-pod okriljem evropskog načela prava država -matica na zaštitu i povezivanja sa svojim manjinama u drugi zemljama – praktično ostvari pretpostavke da Srbij pripoji Republiku Srpsku, a pokušava svim silama- permanentno je destabilizujući – da ponovo ona upravlja političkim procesima u nezavisnoj Crnoj Gori .
I, najzad-a za nas ovde najvažnije-pre- uzela – je na sebe zadatak da konačno dokine vojvođanski politički subjektivitet, da obesmisli razloge postojanja bilo kakve autonomije i degradira čak i statutarno relevantne institucije sadašnje prividne i fasadne autonomije Pokrajine, da nemilosrdno zatre samosvojni regionalni identitet Vojvodine i da svim sredstvima poretka zatuče one preostale političke snage- a njih trenutno čine pre svega nezavisni javno angažovani pojedinci i sve malobrojnije nezavisne NVO- koje se u Pokrajini odlučno, javno i nepokolebljivo suprotstavljaju srbijanskoj nacional- centralističkoj politici i žilavo opstaju na javnoj i političkoj sceni.
Naprednjaci su već na samom početku svoje despotske vladavine jasno demonstrirali da to zatiranje svega vojvođanskog smatraju bitnim elementom one istorijske misije zbog koje su i dovedeni na vlast.Otuda oni i iz godine u godinu pojačavaju napore- koje su u godini obeležavanja stogodišnjice prisajedinjenja Vojvodine Srbiji dostigle svoj krešendo- da Vojvodinu potpuno ne samo posrbe, nego i posrbijanče, da njene elitne institucije nauke ,obrazovanja i kulture i njene najvažnije medije bez ostatka i izuzetka upregnu u kola takve svoje politike prema i u Pokrajini. Pa i više od toga-da baš njih pretvore u najeksponiranije nosioce naprednjačke ekspanzionističke politike prema onim zemljama u regionu u kojima postoji srpska dijaspora, sve češće zloupotrebljavana kao izgovor za grubo mešanje u njihove unutrašnje stvari, u skladu sa velikosrpskim pretenzijama na njih ili kao vid dodvoravanja i protiv- uslugu ovoj ili onoj strani u velikosilskim interesima i nadgornjavanjima u regionu. Ko iole prati ona što piše novosadski „Dnevnik“ ili programe ulizičke koprivićinu RTV, a naročito svesaborne akcije Matice srpske ili rafinirane svesaborne inicijative ekstremnih klero- nacionskih centrala lociranih u „ravnogorskim“ Sremskim Karlovcima, kao i poteze gaulajterskog premijera tzv. Vlade Vojvodine- razume dobro zašto i sa koliko razloga ovo tvrdim[1].
Ako se ovome doda široka lepeza metoda kojima se Vojvodina najintenzivnije ekonomski raubuje i –kao nikada pre naprednjaka- najbrutalnije i posle trideset godina od famozne jogurt revolucije tretira kao puki ratni plen nacionske Srbije, kao njen bezlični severni deo koji -po logici pozadinskih velikosrpskih tvoraca vučićevog poretka- mora biti civilizacijski i razvojno srozan na nivo najnerazvijenijih srbijanskih nahija da bi sa njima bio ravnopravan-onda je jasno da je zatiranje svega vojvođanskog krupan strateški cilj onih koji iz senke upravljaju Srbijom , a ne puki izraz vučićevske autokratske samovolje i njegove uočljive nesumnjivo antivojvođanske mrzovolje.
Koji su bitni razlozi za to intenzivno zatiranje?
Prvi, i aktuelno primaran i pragmatski neposredan razlog zbog koga je zatiranje svega vojvođanskog potrebno što pre okončati svakako je u funkciji priprema naprednjaka i njihovih ovdašnjih kolaborantskih stranaka za predstojeće izbore: oni, naime, tačno-i bolje od svojih protivnika- procenjuju da bez masovnijeg i politički artikulisanog izlaska na te izbore one-već godinama apstinentske, a postojano opozicione i evropski orijentisane Vojvodine- nema te srbijanske opozicije koja može ugroziti naprednjačku vlast.
Drugi, bitniji i dugoročno važniji razlog toga užurbanog zatiranja je priprema javnosti i građana same Srbije za očekivano konačno razrešenje kosovskog pitanja: neminovni skori pristanak države Srbije na priznavanje suvereniteta nezavisnog Kosova- bez koga je rešenje toga čvora nemoguće- izazvaće neizbežne i opasne, ali ipak manje kataklizmične potrese i manje tragične lomove, ako ona srbijanska vlast ,koja u dogledno vreme to bude morala da prihvati može da kaže: “ Pa eto ,naterani smo i morali smo priznati nezavisnu državu Kosovo, pošto smo ga faktički Izgubili još u ratu ,ali smo zato Vojvodinu potpuno i nepovratno učinili organskim delom Srbije, a na putu smo da uskoro u sastav Srbije na specifičan način inkorporišemo i Republiku Srpsku, a i da povratimo u sferu svoga uticaja samovlasno „otcepljenu“ Crnu Goru.
I, najzad, ne manje bitan dugoročan i razlog pojačanog koliko i očevidnog zatiranja svega vojvođanskog svakako polazi od tačne procene onih „ zakulisnih činilaca koji naprednjake i drže na vlasti da bi eventualnim skorim ulaskom Republike Srbije u evropsku zajednicu država – što i novoizabrani upravljači Evropske unije i aktuelni lider SAD očevidno požuruju-bile stvorene podsticajne političke pretpostavke za rešavanje pitanja položaja Vojvodine na trajnim osnovama. Jer, Evropska zajednica- između ostalih načela na kojima počiva –visoko vrednuje i principe subsidijarnosti, temeljite decentralizacije i regionalizacije evropskih država i modernih politički konsolidovanih društava, kao i načelo poštovanja stečenih ličnih i kolektivnih prava, pa i prava na zaštitu ravnopravnosti manjinskih naroda i etničkih zajednica u njima. A pošto je Vojvodina jedan od osam ustavno političkih entiteta druge Jugoslavije, od kojih su sedam ostvarili međunarodno priznati status nezavisnih država, ni evropska zajednica – kao ni međunarodna zajednica u celini, uostalom- ne može večito žmuriti pred istinom da je jedino taj konstituent druge Jugoslavije od 1988. političkom prisilom Miloševićeve Srbije politički okupiran, da bi mu ubrzo bilo poništeno dugom borbom izvojšteno pravo na punu ustavnu autonomiju, poreknut politički subjektivitet i sve više negiran multikulturalni i višenacionalni identitet i neporeciva regionalna i subcivilizacijska samosvojnost.
Zbog svih tih razloga se naprednjačaka vlast žuri da te velike tekovine i ta bitna svojstva Vojvodine zatre, da zatre i svest o njihovom postojanju, da faktički posrbijanči ne samo njenu sadašnjost i, nego njenu prošlost i da iskoreni sa javne i političke scene ono malo preostalih institucionalno organizovanih „čuvara vojvođanske istorijske vatre“, koji u borbi za istorijska prava i dostojanstven položaj uporno istrajavaju, poslednjih godina poglavito okupljeni u nekoliko od strane naprednjačke vlasti na sve moguće načine marginalizovanih i satanizovanih nevladinih organizacija.
II. Ligolika saplitanja
Naglašavam ovo-nevladine , jer među političkim strankama koje danas deluju na prostoru Vojvodine- više i nema onih koje se – nezavisno od toga kako se grlato deklarišu i šta su zapisale u svojim programima-iskreno i na delu bore za temeljite promene apsolutističko centralističke politike države Srbije prema Pokrajini, niti za promene ustavnog položaja Vojvodine u joj i za trajne interese naroda i građana koji ovde žive.
Nažalost, najsnažnija manjinska partija –Savez vojvođanskih Mađara– inače od uvođenja višestranačja do 2012. otvorena za saradnju i sadejstvo sa provojvođanskim političkim snagama, odustala je od te svoje platforme ubrzo posle dolaske naprednjaka na vlast, pa je institucionalno već godinama pouzdani integralni deo naprednjačkog režima na svim nivoima vlasti i bez ikakvog otpora svedoči i intenziviranju politike zatiranja svih vojvođanskih vrednosti, na dugoročnu štetu po sve narode i građane Vojvodine, uključujući tu dugoročno gledano i sve malobrojniju, i sve više “samo u sebe zagledanu“ mađarsku narodnost u Vojvodini.
A ne samo nažalost, nego i na vlastitu istorijsku sramotu, Liga socijaldemokrata Vojvodine – koja je ubrzo posle svog nastanka počela da čini sve da ona postane jedina svenacionalna i građanska parlamentarna vojvođanska partija, i isključivi reprezentant i advokat interesa Pokrajine – što je više u toj plitkoumnoj žudnji za monopolom u zastupanju Pokrajine uspevala, to je izrazitije ulazila u svakovrsne nagodbe sa liderima srbijanskih centralistikih i antivojvođanskih stranaka, uz obilatu korist svoga sultanskog vođstva, a na istorijsku štetu one Vojvodine u koju se javno sve grlatije zaklinjala, što joj je veći broj građana, poltičkih aktera i veći deo javnosti Vojvodine s razlogom prestajao da veruje.
A zaklinje se opet pojačano i ovih predizbornih meseci i dana, uprkos činjenici da se – ubrzo posle izborne pobede naprednjaka – Liga opredelila da od svih srbijanskihih partija najtešnje prećutno ili otvoreno sarađuje baš sa SNS i koalicijom Vućić-Dačić. Zapravo, do te mere otvoreno da je u gradu Novom Sadu i glavni koalicioni partner naprednjačke, kao do sada najsvirepije antivojvođanske vlasti u poslednjih pola veka. Ostaće, kao žalosni dokaz ove istine, zapamćeno da je jedan od najpouzdanijih doglavnika neprikosnovenog lidera LSV i njen najistaknutiji predstavnik u koalicionoj vlasti sa naprednjacinma u Novom Sadu, da ne trepne, a nekažnjeno, izjavio, parafraziram, da „Liga u Novom Sadu nema nikakvih idejnih sukoba i međusobica sa SNS kao svojim koalicionim partnerom“. Hej,baš idejnih! I to upravo na početku godine u kojoj je – pod oblandom gromopucateljnog obeležavanja stogodišnjice tzv. “prisajedinjenja“ Vojvodine Srbiji – najizrazitije u Novom Sadu, neosporno već dva veka vodećem kulturnom i političkom stožeru ukupnog razvoja Vojvodine kao samosvojne političke regije, najintenzivnije sprovođena radikalski brutalna i naprednjački perfidno sveobuhvatna politika zatiranja, forsirane srbizacije i drastične revizije istorije grada i Vojvodine.
Dakle – u onoj ,što bi rekao Balašević, „jadnoj i bednoj“ 2018… Baš kada je grad od nekadašnjeg glavnog grada mnogonacionalne i multikulturalne Vojvodine potencirano preimenovan i sveden na “Srpsku Atinu“ i promovisan od beogradskih ideologa ovog nazadnjačkog režima i njegovih ovdašnjih trabanata u idejni stožer, pokretača i najagilnijeg nosica najvažnijih kulturnih i drugih svesabornih velikosrpskih inicijativa ikada viđenih na ovim prostorima.
Nije otuda ni čudo što su perfidni stratezi naprednjačke politike, i njen autokratski vođa, baš takvoj Ligi poverili zadatak da umesto njih ona obavi prljavi posao unošenja „jabuke razdora“ upravo među i unutar onih organizacija na aktuelnoj političoj sceni Vojvodine, koje su decenijama uspevale da odolevaju antivojvođanskoj politici postjogurtaške Srbije, pa su se donedavno i jedinstveno, ili bar u spontanom sadejstvu , odlučno i delotvorno suprotstavljale i naprednjačkoj politici zatiranja .
Sledeći makijavelistički i onu staru mudrost „da se tvrđava najlakše osvaja iznutra“ – čelnici naprednjaka i LSV su u rano leto 2018. uspeli da za za taj pogubni posao zavrbuju predesednicu VK i nekoliko istaknutih pojedinaca u najborbenijim vojvođanskim NVO. Kako i čime se sve služeći u njihovom “pridobijanju“- to znaju samo ti, u proligaške agitatore i jurišnike naprasno preobraćeni pojedinci, kao i oni čelnici Lige i naprednjaka, odnosno organa duboke države, koji iza te žalosne „metamorfoze“ nesumnjivoneposredno stoje.
Tek, odmah nakon neformalnog konsolidovanja te jurišničke grupe[2] izazvana su – istovremeno u nekoliko takvih organizacija – žestoka unutrašnja trvenja i počeli da eskaliraju grubi nasrtaji na one koji na njihovu proligašku rabotu ne pristaju. Već time ta grupa i njeni ligaški bosovi delimično postižu ono što su naumili… Gurnuvši najagilnije i najuticajnije antirežimske vojvođanske organizacije u sve zaoštrenije međusobice, parališu ih i odvraćaju od vlastite javne borbe sa naprednjačkim režimom u eskalaciji. A neke – kao donedavno decenijama najstameniju i najdelotvorije objedinjavajuću među njima, Vojvođanski klub – politički prividno i „osvajaju“ beskrupuloznim pučističkim nasrtajem na nju i njenu unutrašnju organizaciju. Perfidno i predumišljajno aranžirajući sa doglavnicima Lige u mesecima pred izbornu Skupštinu intenzivnu promenu sastava članstva VK, sračunato i pod parolom „podmlađivanja“ primaju u Klub bulumentu anonimnih ligaških botova, pa sredinom decembra tako montiranom proligaškom većinom na „izbornoj“ Skupštini, „demokratski“ iz organa VK izopštavaju sve one koji su taj Klub i stvarali i afirmisali kao sveokupljajuću, uticajnu, nezavisnu i istinski vojvođanski orijentisanu NVO. Klub je ,tako, uprkos svemu što su njegovi provereni i odani članovi govorili mesecima uoči skupštine, pisali u toku kandidacionog postupka i izgovorili na samoj Skupštini, orkestriranim koliko i nedostojnim manipulatorskim činom glasanja proligaške mehaničke većine, preobraćen u puku transmisiju LSV: tobože „izborno“ – nametnut mu je predsednik, koji je i član Predsedništva Lige, a grupa Liginih poslušnika tvori većinu u Predsedništvu Kluba[3].
Nisam jedini koji smatra da naprasno lansirana ideja da se uoči predstojećih izbora vojvođanske političke snage „ujedine“ ne oko Kluba i koalicije građanskih nevladinih organizacija, nego u tzv. Vojvođanski front, kao izbornu koaliciju predvođenu nepopravljivo iskompromitovanom LSV, bio zapravo neposredni razlog i najperfidniji izraz toga nasrtaja na onu Vojvodinu koja na svoje sveopšte zatiranje i dalje bezdušno ekonomsko raubovanje nepopustljivo ne pristaje. Jer Vojvođanski klub i ta Vojvodina upravo pre početka ovog nasrtaja bili su na najboljem putu da uskoro u Pokrajini artikulišu strateški ustavotvorni pokret provojvođanskih nevladinih organizacija i istaknutih pojedinaca, svakako bez kolaborantskih regionalnih i manjinskih stranaka u svom sastavu. Sa velikim i realnm izgledima da on bude široko podržan kao građanski, evropski i mnogonacionalan – kakva je i Vojvodina za koju se bori. I LSV i njeni naprednjački mentori bili su svesni da Liga nema nikakve šanse na budućim izborima ukoliko stvaranje tog pokreta ne onemoguće. I otuda su krenuli u protivnapad.
A koliko je formiranje tzv. Vojvođanskog fronta unazadilo smisao i ciljeve ukupne dosadašnje borbe istinski vojvođanskih demokratskih snaga za demokratske reforme u Republici Srbiji, odnosno – za promenu ustavnog položaja Vojvodine u njoj, najuverljivije pokazuje dokument „Memorandum o budućnosti Vojvodine“ koji su usvojile organizacije koje su toj koaliciji pristupile. On je po sadržini ciljeva i domašaju zahteva, kad je o ustavnom položaju Vojvodine reč, daleko ispod nivoa bilo kog dokumenta Vojvođanskog kluba i platformi ranijih vojvođanskih koalicija i saveza, da o dokumentima Vojvođanskih konvencija, posebno Treće i Četvrte i ne govorim. Otud je sasvim prirodno što su odlučan otpor providno prorežimskom naumu o stvaranju ligolikog Vojvođanskog fronta – već u najavi i prvim potezima radi ostvarivanja te inicijative – energičan i skoro unison otpor pružili skoro svi osnivači i dugogodišnji ugledni pripadnici Vojvođanskog Kluba.
Dakle, svi oni koji su taj Klub krajem prošle godine demonstrativno i sa žaljenjem napustili i koji, sa svima vama danas ovde okupljenim u nameri da intenziviraju rad VKK “Vasa Stajić“, žele da nastave da se bore za dostojanstven položaj Vojvodine u složenoj državi Srbiji i za one vrednosti koje su imanentne Vojvodini kao samosvojnoj evropskoj regiji… Onako nesebično i dosledno kako je to činio celog svog plodnog života sam Vasa Stajić, a i jedan od osnivača VKK koji nosi Stajićevo slavno ime, naš nedavno preminuli saborac i prijatelja Đorđe Subotić, koji je borbi za te ciljeve i vrednosti, tragično prerano sagoreo, a njihovom osmišljavanju i osavremenjavanju on je do samog kraja[4] davao nezaobilazan doprinos.
III. Novi istorijski izazovi i zadaci VKK “Vasa Stajić“
A to nas, prijatelji, u izuzetno složenom istorijskom trenutku u kome se danas nalaze i Srbija i Vojvodina u njoj, obavezuje da se suočimo sa novim istorijskim izazovima. I da – sa osloncem na višedecenijsko iskustvo u suprotstavljanju demonima velikodržavnog srbo-centralizma i srpskog i svih drugih šoveno-nacionalizama, koji i danas ne samo haraju, nego i vladaju ovim prostorima – u odgovoru na te izazove ponudimo promišljene i delotvorne odgovore na njih. Sa osloncem na sve napred izloženo, navešću ovde samo osnovne elemente tih novih odgovora na izazove sa kojima smo suočeni danas:
a) Politika zatiranja svega vojvođanskog, zadala je najnovijim raskolima, ozbiljan udarac istinski vojvođanskim demokratskim snagama, ali ih je i oslobodila iluzija ko su im budući saveznici i razgovetno ih uputila na zaključak da treba što je pre moguće stvoriti organizaciju koja će imati i politički kredibilitet i demokratski kapacitet da ostvaruje onu ulogu koju je na političkoj sceni Pokrajine ostvarivao Vojvođanski Klub. Lično smatram da upravo ovom Skupštinom najdelotvornije počinjemo da stvaramo takvo jezgro. Vojvođanski kulturni klub „Vasa Stajić“ već svojim imenom, dakle – kao kulturno politička NVO- obavezuje na najširi i mnogostruk javni angažman koji treba da stvori pretpostavke za optimalno brzo i celovito rešavanje vojvođanskog pitanja. A samo ime Vase Stajića obavezuje na samopregor, dalekovido promišljanje, strpljenje, mudrost i stamenu doslednost u iznalaženju tog rešenja.
b) Mi treba da se svim sredstvima politike i svim potencijalno nemalim snagama odupremo naprednjačkoj politici zatiranja svega vojvođanskog, ali ne treba da strahujemo za njen ishod. Nedavno smo, na poslednjoj sednici Saveta VK, razmatrajući kompleksnije smisao, metode i posledice te drastično antivojvođanske i ekspanzionističke srbocentralističke politike, usvojili stav, koji – kao neka vrsta usmeravajućeg aksioma-parafrazirano glasi: uprkos štetama koje joj svakodnevno nanosi raspomamljena naprednjačka politika zatiranja njenog političkog subjektiviteta i regionalnog identiteta, Vojvodina im tvrdokorno odoleva; Prvo – zbog toga što je na takve nasrtaje njeno još uvek izrazito mnogonacionalno i multikulturalno biće prirodno rezistentno, a drugo-zato što je nad nazadnjačkom suštinom i anti-kulturnom prirodom takve politike – vojvođansko biće civlizacijski superiorno. Tu njenu civilizacijsku superiornost – što ne znaju, niti mogu da shvate stratezi naprednjačke politike – ni mnogo žešći nacional-ekspanzionistički politički, ekonomski i drugi udari na njeno biće – ne mogu ni ugroziti, ni umanjiti, jer je ona dragoceni rezultat njene duge i eminentno evropske istorije.
c) Na tom aksiomu, kao svom ishodištu, moraju se temeljiti i od njega polaziti, naše buduće strateško –političke platforme, naši operativno politički programi i akcije i naši pristupi iznalaženju najpodesnijih organizacionih oblika delovanja. Uveren sam da delotvorni odgovor VKK VS na nasrtaje kakav je u decembru izveden u Vojvođanskom klubu – treba da bude izrada celovite platforme za stvaranje respektabilnog vojvođanskog pokreta, koji bi istovremeno pripremao građane i narode Vojvodine: prvo, za skore radikalne promene u Republici Srbiji i regionu Zapadnog Balkana, vezane kako za neminovne pomake u rešavanju kosovskog pitanja, tako i za nagoveštene pomake u ubrzanoj integraciji Srbije u EU; I drugo,koji bi dao vidan novi polet u artikulisanju otpora Vojvodine koju mi predstavljamo naprednjačkoj politici zatiranja i uspešno širio demokratski front borbe za osvedočena istorijska i regionalna prava i temeljito drugačiji ustavni položaj Pokrajine u složenoj i zajedničkoj evropskoj državi Srbii.
Ostvarivanje toga osnovnog zadatka VKK VS biće uspešnije ukoliko u narednim mesecima učinimo sledeće:
- Pristupimo stvaranju vojvođanskog strateško-političkog, svenacionalnog, građanskog i evropskog ustavotvornog pokreta, čiji zametak zapravo već danas stvaramo, a u koji će ući sve istinski vojvođanske NVO, kao i ugledni pojedinci i koji će bit zatvoren za sve one koji sarađuju sa aktuelnim režimom ili bilo kojom srbocentralističkom strankom, organizacijom ili pokretom. Osposobimo ga za svakodnevne političke akcije, ali ugradimo u njega i svojevrsni “trust mozgova“ – odnosno – samokonstitusani neformalni vojvođanski senat, sa najviše pedesetak uglednika, koji će permanentno davati temeljitije promišljene odgovore na dugoročno važne izazove koji nas u danima pred nama svakako očekuju;
- Sa osloncem na neosporne elemente iz najdalekovidijih platformi borbe za Vojvodinu, osmišljavanih nakon jogurt revolucije, kao i na valjano promišljanje našeg aktuelnog trenutka i skore budućnosti, osmislimo jezgrovit strateško politički program pokreta, koji će javno razgovetno ponuditi odgovor na pitanje: Šta to istinski demokratska Vojvodina hoće, zahteva i predlaže kao trajno rešenje vojvođanskog pitanja, a na šta odlučno ne pristaje?
- Tražimo za svoj tako osmišljen program saveznike u Srbiji, svesni toga da samo pomažući u njoj jačanju onih snaga koje razumeju stremljenja Vojvodine, možemo postići onaj i onakav istorijski sporazum sa Srbijom, bez kog nema rešavanja vojvođanskog pitanja na trajnim osnovama.
- Zajedno sa tim srbijanskim evropskim snagama – čije će narastanje politički procesi pred nama, uveren sam jačati – povezujemo se i sa istinski proevropskim demokratskim snagama u zemljama regiona, kao svim evropskim zemljama.
Jer, njihova podrška može biti dragocena u borbi za ravnopravnu Vojvodinu u istinski evropskoj, temeljito decentralizovanoj i ustavno regionalizovanoj Srbiji.
U Novom Sadu, februara 2020.
[1] Ne bih ponavljao sve ono što sam podrobnije govoreći o naprednjačkoj politici zatiranja svega vojvođanskog, napisao u svom uvodnom izlaganju na poslednjoj, novembarskoj sednici Saveta Vojvođanskog kluba, koji je tu temu vrlo celovito razmatrao samo mesec dana pre nego što je solidarno podneo ostavku na članstvo u onome što se pre skandalozne decembarske izborne skupštine zvalo Vojvođanski klub. (Tekst je-začudo- uoči same skupštine objavljen na sajtu Kluba).
[2] Već okolnost da je među njima i par imena, javno izrazito pozitivno eksponiranih i sve do danas cenjenih od mnogih u progresivnoj javnosti Vojvodine, Srbije i regiona – donedavno, uključujući među njih i mene lično – ukazuje, naravno, na bezmernu dubinu perfidnosti i lukavosti onih naprednjačkih i čelnika Lige koji su ih angažovali za obavljanje prljave uloge koju su im namenili. Ali, izaziva i nemalu sumnju u politički i intelektualni kredibilitet, pa i u deklarisana uverenja tih pojedinaca. Uprkos tome što slove kao neupitni protivnici naprednjčke politike i oštri kritičari zagovornika ideologije i politike velikosrpskog i svakog drugog nacionalizma, afirmisani kao kompetentni protivnici revizije i fašizacije istorije i stvarnosti ovih prostora i ustavne degradacije Vojvodine – na žalost, olako su pristali da na političkoj sceni Vojvodine budu igrači „za jednokratnu upotrebu“. Ne znam može li se – i dokle – održati imidž koji ih je zasluženo godinama pratio, jer prosto ne verujem u mogućnost da bilo ko dugo na javnoj sceni Srbije i regiona slovi kao kredibilni antivučićevac, antifašista, anticentralista, prononsirani borac za slobodu medija itd, a da istovremeno u Vojvodini i Novom Sadu sarađuje sa režimom preko njegovih kolaboranata u eliminaciji nepokolebljivih zagovornika tih istih vrednosti. Dok sa nemalo tuge poslednih meseci o njima razmišljam, pada mi na um ona crnogorska izreka “Ma pušći njega – pametniji je no što bih ja voljeo!“
[3] Metodi kojima su se pri tom udaru na Vojvođanski klub služili i služe bivša predsednica i novo nametnuti predsednik Kluba, uz nekoliko za to zaduženih čelnika Lige , kao i predsednik Vojvođanske partije i još par izvršilaca njihovih naloga, uoči i tokom te sramne „Skupštine“ – prevazilaze sve one manipulacije zbog kojih je Liga već dugo na zlu glasu u velikom delu istinski vojvođanske javnosti i zbog čega je i postala toliko otuđena od autentičnih vojvođanskih organizacija i političkih snaga koje one okupljaju.
[4] I doslovce – do samog kraja ! Đorđe je letos, uoči poslednjeg odlaska u bolnicu, ohrabren kratkim poboljšanjem svog teškog zdravstvenog stanja, u razgovoru sa mnom kako pomoći ostvarivanju preporuke VK da Klub što brže pripremi platformu za pokretanje inicijative za stvaranje vojvođanskog strateško – političkog ustavotvornog vojvođanskog pokreta, sam ponudio da napiše svoj predložak toga dokumenta i ubrzo nekolicini svojih prijatelja dostavio tekst, koji je naslovio kao “Osnovne postavke za formiranje ustavotvornog pokreta“ Temelijit, sistematičan, celovit i jezgrovito formulisan, dragocen za naš dalji rad. Dobro je što je Politikon odlučio i da ga posthumno učini javnim.
