Na dan kada se obeležavala godišnjica genocida u Srebrenici, u Novom Sadu, ispred Vladičanskog dvora, pojaviše se neki novofašisti sa transparentom podrške Ratku Mladiću, nepriznavanjem zločina i već uobičajenim dekorom kada se želi pljunuti na žrtve. Novosađani ćute. Tiho preziru, po svom običaju. To su doneli, kao neki drugi, pravićemo se da ih ne vidimo. A pravićemo se, po ko zna koji put, da ne primećujemo da im je domaćin, a možda i inspirator, Vladičin dvor, iz koga su pre desetak godina izašli aktivisti Nacionalnog stroja i Obraza, da kamenicama gađaju antifašističku povorku građana.
Sećam se ta dva događaja, a sećam se i da je novosadski mural, poklon francuskog umetnika i švajcarske nevladine organizacije “Helvetika“, prekrečen i premalterisan jedne prolećne noći jer je najverovatnije smetao Preosvećenom koji ga je uznemiren posmatrao svakog dana. Tom velikodostojanstvenom službeniku boga nije potom smetao skaredni crtež koji mu je ostavila pobunjena omladina i neobuzdani naziv bivšeg murala – kural.
Teku novosadski letnji dani. Noću bruje kafići, prošao je Exit, Štrand radi danju i noću, petkom igranke za sredovečne, živa muzika na sve strane, šeta se po Keju, jednom nedeljno Đoka Randelj predstavlja na brodu nove knjige.
Razmišljam često o Vasi Stajiću, verovatno najvećem Vojvođaninu 20.veka. Pošto je najveći, tako je i zaboravljen. Setimo ga se kad prolazimo njegovom ulicom, nekada najlepšom u našem gradu, a danas zagušenom džipovima i sveopštom gužvom i histerijom traženja parkinga. Da, setimo ga se i svakog 10. februara, kada nosimo cveće pred njegov spomenik u blizini Banovine. Zanimljivo, Stajić (1878.-1947.) i rođen je i umro istog dana. Tada nevladine organizacije, vojvođanske, Liga socijaldemokrata, nekad pokrajinski ili gradski oci (zavisi ko je na vlasti), stari legendarni gradonačelnik Jovan Dejanović, delegacija rodnog sela Mokrin, donesu cveće, kažu koju reč o Vasi, građani ravnodušno promrzli idu svojim poslom, čekaju autobus i ne reaguju ni na spomenik ni na grupu sredovečnih duhova koji polažu cveće i pričaju nešto o kulturi, čestitosti, autonomiji. Sve to gleda bronzani čovek sa šeširom.
A, taj Vasa Stajić je, nepodeljeno je mišljenje istoričara, pripadao je rođenjem kraju 19. veka, koji je dao najumnije ličnosti srpskog naroda, ili preciznije vojvođanskog okruženja. Generacija je bila jugoslavenskih uverenja, liberalno-demokratske orijentacije, spremna da izvrši veliki naum modernizacije društva. Veliki naraštaj, kako ga je i sam Stajić nazivao, prolazio je tipično školovanje, karlovačka gimnazija, studije u Budimpešti, Beču, a sam Vasa i diplomski ispit iz filozofije u Parizu. A onda profesura u srpskim krajevima Banata i stvaranje novina, čuveni “Novi Srbin“, list srednjoškolske omladine u KuK carevini. Tu i tamo sudski procesi. Pobuna kao stalna odrednica jednog mladog intelektualca na periferiji velike, a umorne carevine. Na kraju, osuda na devet godina, jer je kriv i za Sarajevski atentat. Počinje rat, a Stajić robija u današnjoj Mađarskoj, do kraja rata.
Dotle, mladi profesor stvorio je uzoran pokret, omladina mu je bila odana, “…poznavao sam već onda Vasu Stajića i pod klupom doturivao vam Novog Srbina..” pisao je veliki vojvođanski pesnik Žarko Vasiljević. Ove generacije imale su sudbinu da se suoče sa fašizmom i da kada je došlo vreme – gotovo svi budu protiv njega.
Razmišljam o tom Vasi Stajiću. Šta se dogodilo da u našem društvu nemamo ni tako ozbiljnog intelektualca, ni tako moralnog čoveka. Vertikalu. Između dva rata, razočaran u novu državu, govoreći da je umesto habsburškog centralizma dobijen beogradski, radio je uporno, vaspitavajući i pišući. Za našu kulturu je ostavio trag uzdižući Maticu Srpsku, kojoj je sekretarisao i predsedavao decenijama, na nivo naučne i kulturne ustanove. Trudio se da Matici vrati Isidoru Sekulić, Veljka Petrovića, Miloša Crnjanskog, Milana Kašanina… Podržavao ga je i čuveni predsednik SANU, Jovan Cvijić, uz jednu simptomatičnu opasku “u novoj državi Vojvodina će dobiti ono što bude umela sebi da otme“.
Napisao je, ne gubeći vreme u žalopojkama o provincijalizaciji Vojvodine, istoriju te Matice, kapitalno delo o Svetozaru Miletiću, i vrlo zanimljivu hroniku o novosadskim porodicama, neprevaziđenu jer se njome služe svi publicisti koji pišu o ovom gradu. Najzad, videći realnu tragediju koja se približava – fašizam – učestvuje u stvaranju Vojvođanskog fronta, a i sam već star i bolestan odaziva se pozivu omladine i slobodu zajedno sa drugim uglednim građanima antifašistima, ne nužno komunistima i levičarima, dočekuje u partizanima. “Fruška gora, gorarinu plaća“, zabeležio u pesmi Žarko Vasiljević i sam učesnik u ovoj partizanskoj epizodi.
I jedna enigma ostaje i posle 70 godina od smrti našeg sugrađanina. Početkom 1946. godine sreo se sa Titom u Novom Sadu. Umesto predviđenih sat vremena, razgovarali su četiri sata. Nema svedoka, nema beležaka. Pretpostavlja se da je Tita ubedio da mora postojati autonomna Vojvodina.
Znajući i poštujući Vasu Stajića osnovali smo pre dve godine Vojvođanski kulturni klub koji nosi ovo časno ime. Imali nekoliko rasprava o kulturi i položaju i Ustavu Vojvodine, o Stajićevim robijaškim godinama u Segedinu. U međuvremenu grad postaje evropska prestonica kulture. Još se ne zna šta će to konkretno značiti. Mnogi trljaju ruke i nadaju se novcu od projekata, neko već sebe vidi u nekom luksuznom poslovnom prostoru, nadaju se dugotrajnim sinekurama. A vladajućima u kulturi najbolje polaze za rukom skandali i diletantizam. Vase Stajića se niko ne seća. Kulturne institucije rade po inerciji, zahvaljujući entuzijazmu. A grad gubi svoju staru prepoznatljivost. Novi bogataši ruše stari istorijski, pa i zaštićeni prjsaž grada. Niču nova, uglavnom šarena čuda, arhitekture iz epohe tranzicije. Takav dekor može da iznedri generacije nezainteresovanih gledalaca u telefone i televizore, ili one mladofašiste sa početka naše priče.
Kad bi ustao, Vasa Stajić bi pobegao na svoje večno počivalište na Uspenskom groblju, pa i bez onog jednog slova i brojke koje godinama ni grad, ni pokrajina, ni Matica Srpska nisu u stanju da poprave.
Vera Šoti
