Poštovane prijateljice i prijatelji, želim da vas pozdravim i iskažem veliko zadovoljstvo i zahvalnost zbog toga što imam priliku da vam se obratim. Govoriću o medijima u Srbiji, sa posebnom akcentom na ove naše, vojvođanske.
Danas su mediji u celoj zemlji pod nečovečanskim udarima naprednjačke vlasti, i to je stvar koja je vidljiva svakome ko ima makar minimalnu moć percepcije društvenih procesa i bar zrno zdravog razuma. Kao i svim autoritarnim vlastima, mediji i nasilje su režimu u Srbiji osnovne poluge vladanja, i oni se njih neće nikada, bez velike nevolje, odreći. Kako se ti pritisci sprovode? Nimalo suptilno, princip je to “spaljene zemlje”. Radi se o mehanizmu koji predstavlja kombinaciju ordinarne korupcije, ucene i nasilja. Ako ste vlasnik medija, urednik ili novinar koji izveštava u skladu sa naredbama koji dolaze “odozgo”, pred vama je lagodan život. Dobijaćete šakom i kapom državni novac na najrazličitije načine: putem tzv. konkursnog sufinansiranja, donacija, sponzorstava, ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji sa javnim preduzećima… Ako zatreba, država će vam oprostiti poreze ili neke druge dugove. U širokom luku obilaziće vas inspekcijske službe. Osim toga, ne samo da će se na vaš konto slivati novac građana već i sredstva privatnih oglašivača. Kompanije koje posluju u ovoj zemlji žele da, u jednom deregulisanom sistemu, imaju dobre odnose sa vlašću, pa će novac u medije distribuirati preko režimskih marketinških kompanija. Da stvar bude dovedena do apsurda, pojedini mediji bliski vlasti učestvuju i u velikim evropskim projektima, kojima je cilj podizanje tzv. institucionalnih kapaciteta u državi koja je dubinski deinstitucionalizovana, upravo zahvaljujući naprednjačkom režimu. Uzgred budi rečeno, evropski novac dobijaju i nevladine organizacije bliske vlasti, tzv. GONGO organizacije, koji obrću velike novce. Ukoliko ste, elem, vlasnik, urednik ili novinar režimskog medija, vlast će vas milovati, imaćete novaca za sve što vam srce ište. Neki će se od novinarstva i prilično obogatiti. Ali cena toga je da profesiju bacite pod noge: bićete autocenzor, kršićete svakodnevno novinarksi kodeks, širićete lažne vesti, spinovaćete, crtaćete političkim protivnicima metu na čelu, odnosno radićete onako kako vam kaže ekipa iz centralnog deska koji se nalazi u Predsedništvu države, ili iz lokalnih naprednjačkih deskova raspoređenih širom zemlje, a koji su pod kontrolom kriminogenih struktura. Veličaćete velikog gospodara ili lokalne moćnike, a vaše novinarsko pero milovaće i predstavnike dekorativne opozicije, bilo da je ona nacionalistička ili proevropska ili kvaziautonomaška.
Ukoliko ste pak vlasnik medija, urednik ili novinar koji drži do svoje profesije i znate da je jedna od glavnih funkcija medija i vrhovni javni interes u sferi informisanja – kontrola vlasti, onda ste nadrljali. Naprednjačka vlast će vam od života napraviti pakao. Bićete neprijatelj društva, strani plaćenik, bićete izloženi kanonadi pretnji i uvreda. Onemogućen će vam biti pristup javnim fondovima, a razne inspekcijske službe redovno će kucati na vaša vrata. Država će vam – a tome svedočimo ovih dana – onemogućiti i nesmetanu distribuciju sadržaja. Bićete žrtva apsurda – vas koji poštujete novinarski kodeks i zakone ove zemlje, i privrženi ste istini – optužiće za neprofesionalizam. U skladu je to sa orvelovskim karakterom ove vlasti – po kojoj je rat zapravo mir, sloboda – ropstvo, a neznanje moć. Bićete izloženi sudskim kampanjama, a tužiće vas predstavnici vlasti ili paravlasti koji imaju odrešene kese za advokate i sudske troškove. Ova vlast se neće libiti da vam od života priredi pakao, i to ne samo zbog vas već i stoga da pošalje poruku drugima. Naravno, ovaj mehanizam nije samo specifikum medija i medijske scene, već on na sličan način funkcioniše i u drugim sferama društva. Dakle, ovde se skoro svaki čovek nalazi pred izborom: opredeljuje se između profesije i časti, sa jedne, i slugeranjstva, beskrajnog beščašća i kapitulacije struke sa druge strane.
Iako je, kako smo opisali, situacija u celoj zemlji katastrofalna, čini se da je u Vojvodini – još i gora. Kao da su vojvođanski mediji potpisali kapitulaciju, kao da su odustali od svoje profesije. Bukvalno na prste jedne ruke možete da pobrojite medije u pokrajini koji koji rade u interesu građana. A i oni jedva preživljavaju, praktično se nalaze na veštačkom disanju. Stanje u vojvođanskih medijima je u skladu sa stanjem u društvenom životu pokrajine, koji skoro da je odumro. Vojvodina nikako nije imala sreće sa svojim političarima, koji nikada nisu pokazivali niti svest niti želju da potpomognu stvaranje snažnih i profesionalnih medija koji mogu da budu zamajac društvenom životu pokrajine. Paradoks je samo na prvi pogled to da su i političari koji navodno drže do autonomije Vojvodine, pa su sebe čak proglasili i prvoborcima, zapravo aktivno učestvovali u razaranju društvenog života u pokrajini i njenom glavnom gradu. Sada su maske pale i jasno je ko šta radi i šta je kome cilj. Jednom je jedan političar, decenijski lider autonomaške partije, rekao jednom novinaru, off the records, da mu je glavna misija da se u Novom Sadu i Vojvodini ništa ne dešava. I nije se šalio.
A da ni Vojvodina ni Novi Sad nisu provincije već da su žrtve jednog sumanutog projekta provincijalizacije, u kojem učestvuju i centralisti i kvaziautonomaši – najbolje pokazuje ono što se dešavalo sa Radio-televizijom Vojvodine u onih par godina kada je ova medijska kuća otvorila vrata za profesionalce mlađe i starije generacija. Za čas posla, RTV je postao možda i najbolji medij u zemlji, da bi se vrlo brzo potom srozao i provincijalizovao.
Stoga smatram, i time završavam, da bi glavna misija našeg Vojvođanskog kulturnog kluba “Vasa Stajić” trebalo da bude da, u sadejstvu sa partnerima, otvara prostore za kreativnu energiju ovih prostora, da otvara prostore za slobodu. Verujem da je kreativna energija Vojvodine danas najbolje čuvana tajna u regiji.
Nedim Sejdinović
(Izlaganje na Skupštini Vojvođanskog kulturnog kluba “Vasa Stajić” 10. februara 2020. godine u Novom Sadu)
