Dijalog sa Krastevom[2], Kuljićem[3], Milenkovićem[4] i Švabom[5]
„Elita gora od rulje.“
(Mirko Kovač)
U našoj studiji iz 2001. godine, utvrdili smo koje to kriterijume elite[6] (intelektualne, političke i ekonomske) treba da ispunjavaju, da bi bile istinski predvodnici transformacije i razvoja društva. Kod intelektualnih elita to su:
- Dijagnoza i predlozi za nove interpretacije društvene realnosti;
- Objašnjenje i opravdanje novih društvenih normi, nauštrb starih;
- Kreacija moralnih normi (transformacija starih i davanje novog značenja njima).
Kod političkih elita bitni momenti, značajni za nas su:
- Faktori nastanka političkih elita u društvu;
- Uloga artikulacije društvenih interesa;
- Uloga u donošenju odluka od značaja za društvo.
Sadržaji vezani za ekonomske elite, koji su u vezi sa predmetom našeg istraživanja su:
- Ekonomske elite i preobražaja privrede;
- Odnosi ekonomske elite sa drugim elitama;
- Mogućnost transformacije materijalnih u druge društvene važne resurse.” (Radosavljević, 2001: 9)
Nakon dosta vremena, vraćamo se ovom fenomenu, učešću elita u životu društva, u našem slučaju u Srbiji i Vojvodini, nastojeći da kroz svojevrsni dijalog, sa Ivanom Krastevim, Todorom Kuljićem, Nebojšom Novim Milenkovićem i Karlom Švabom, pokušamo naslutiti odgovore o odgovornosti elita za razvoj društva, te o mogućoj revitalizaciji demokratskih procesa u Srbiji i Vojvodini, razvoju civilnog društva, jačanju multikulturalnih veza, unapređenju nivoa zaštite ljudskih prava, građanske inicijative i odgovornosti, te o mogućnosti transformacije političkog života.
Ivan Krastev iznosi mišljenje da je srednja Evropa “postala jedan od politički najkonfuznijih delova kontinenta”. Pa odmah postavlja pitanje, “zbog čega birači koji redovno iskazuju posvećenost demokratiji istovremeno podržavaju političke lidere koji je potkopavaju?”(Krastev, 2019) Jer, ne samo u ovim zemljama, nego i u svim postkomunističkim državama, pa tako i u Srbiji, demokratija je odavno “postala jedina igra u gradu”(Linc i Stepan). On tu nalazi da je politička polarizacija širom Evrope pretvorila ideju “republike građana” u “republiku navijača”, jer se politička podrška počinje tumačiti kao privrženost prema timu za koji se navija – pistrasnost je u ne samo prihvaćena, ona je neophodna i nepokolebljiva. Pojedinci koji odbijaju da podržavaju i aplaudiraju nepoželjni su, oni su izdajnici, kritika partije je, naravno, izdaja! Populizam na vlasti sebe i tada doživljava kao proganjanu, ali manjinu koja je u pravu. Oni su bili i sada se ponašaju autsajderi, kojim sada vlast daje pravo da budu siledžije, što je njihova prava priroda. Nasuprot njima grupišu se oni koji takođe stvaraju političke sklopove, uvereni u svoju političku misiju, antipopulisti, koji svesno ili nesvesno doprinose rastakanju deokratskih porocesa, daljoj polarizaciji političkog i javnog života i šansi za demokratski preobražaj zemlje.
U navijačkoj republici egzistra i treća grupacija – umereni birači, koji se ne poistovećuju ni sa jednom partijom, ali visoko vrednuju demokratske principe, umesto pristrasnosti stranačkog pripadanja. Naravno, oni bivaju odbačeni, jer se u navijačkoj “sredini” svaka druga strana odbacuje. Bitno je kako se ljudi izjašnjavaju, kako glasaju, s kim se druže, kakva im je ideologija, mnogobrojni faktori koji, po prirodi stvari pripadaju privatnoj sferi čoveka. Šta im je činiti? To vidimo širom postkomunističke Evrope – pripadnici treće struje, gde je mnogo mladih i obrazovanih, napuštaju matičnu državu. Krastev kaže: “nezadovoljni žitelji srednje Evrope koji žele više demokratije shvataju da im je lakše da promene zemlju stalnog boravka nego sopstvenu vladu.”(Krastev, 2019) Da li ovo predstavlja poraz pojedinca (Latinka Perović) i/ili poraz države, kao (o)smišljene političke zajednice[7]? U svakom slučaju, “glasanje nogama”, nakon glasanja Prusa i Sasa iz Istočne Nemačke, krajem 80-ih godina prošlog veka, ponovo je najjača opcija za mnogobrojne stanovnike postkomunističkih zemalja.. Koliko je to opomena vladajućoj strukturi, a koliko olakšava situaciju i smanjuje broj oponenata, tema je za veoma ozbiljno istraživanje.
Za Todora Kuljića osnovni problem političkog i javnog života u Srbiji je nedostatak levice. “Oslabila je podela na levicu i desnicu jer su pobednici iz 1989. godine uveli kulturnoidentitetsku liniju sukoba umesto klasne.”(Slavković, 2020) Zbog toga ne može biti ni revolucije, jer su onovljene stare vrednosti, kao što su kapitalizam, nacionalizam i religija. Uz bitan podatak – svojevrsna “briselizacija pamćenja” išla je tako daleko, da je socijalne revolucije proglasila nasiljem, bez odgovora da li su one bile vrsta nasilja nad nasiljem? Kuljić tu nema dileme – socijalne revolucije su bile uzrokovane prethodnim nasiljem.
Po Kuljiću, srpska politička scena je skriveni dvopartijski sistem, posebno od 2012. godine. Opozicija, oličena u “mekim patriotima”, nije mnogo dobila na kvalitetu, čak nema ni novih lica. Kuljić upotrebljava sociološki termin da opiše ovu situaciju – “neprogresivna nestabilnost”. Njegovim rečima: “Stanje jeste konfliktno, ali nema napretka. ‘Progresivna nestabilnost’ postoji kada sukobi rađaju novo. Danas toga nema.” (Slavković, 2020) Da li do toga može da dođe, da li bi bilo i dozvoljeno, veliko je pitanje, jer slučaj Grčke, Syrize i Ciprasa[8] nas upozorava. Kuljić je stava da je levica u Grčkoj ozbiljno, doduše nakratko, zapretila Evropi, ali su je efikasno ugušile banke, uz budno nadgledanje NATO. Idući dalje, brutalniji primer je iz Velike Britanije, u vezi sa Džeremijem Korbinom: “Septembra 2015. posle Korbinovog izbora za lidera stranke, jedan general je izjavio da će doći do vojne pobune ukoliko Korbin postane premijer i njegova vlada dovede u pitanje vojni nuklearni program, napusti NATO i smanji britansku armiju. Nekoliko meseci kasnije, načelnik generalštaba izjavio je da ga zabrinjava mogućnost da Korbin postane prvi minister, a ne odustane od svojih ranijih obećanja da nikad neće upotrebiti britanski nuklearni arsenal. Pojavio se i jedan video snimak u kome se vidi kako britanski vojnici u Avganistanu koriste njegovu fotografiju kao metu.”(Samardžić: 2019) Ili, “moćni nameću očekivanja podvlašćenima: budite realni, tražite moguće.”(Slavković, 2020) To je eho iz 68’, samo ni tada nisu studenti tražili nemoguće, nego je nemoguće bilo ono što su vlastodršci smatrali da je nemoguće! Nažalost, danas nema pobune protiv neprikosnovenih arbitara koji definišu šta je to što je (ne)moguće. Ne vidi si ni Blohova[9] konkretna utopija, odnosno, mogućnost promene revolucijom. Umesto toga, Kuljić insistira na pojmu “prezentizam”, Fransoa Artoga[10], koji označava rastegnutu sadašnjicu, a ona je progutala prošlost i budućnost, gde su oslonci takve i večne sadašnjice vera, nacija i kapitalizam. U tim i takvim snoviđenjina, u nas se izgubila levica! Tako da su nekadašnji korifeji levice Marksov[11] put zamenili Krunskim savetom, pobornici komunističke vlasti postali veliki liberali, dok su disidente intelektualce zamenili intelektualci konvertiti, postavši tako “šverceri vlastitog života”![12] Kuljić u tome vidi problem, jer levici je svojstveno i nužno intelektualno okruženje; levica ne postoji bez istinskog intelektualnog angažmana, dok desnicu naročito ne pogađa nedostatak intelektualaca. Desnica insistira na nacionalnoj i verskoj homogenosti, zato njoj nisu potrebni kritički orijentisani intelektualni individualci, koji bi samo unosili određene dileme, pitanja i “smutnju” u javni život.
Problem Srbije je i odsustvo aktera koji bi je ponovo usmerili na put modernizacije, i to je višedecenijska karakteristika. Posle silne, počesto i grube, komunističke modernizacije, koja je podsticala industrijalizaciju, urbanizaciju, sekularizaciju i društvenu mobilnost, danas imamo znatno raširenu horizontalnu pokretljivost. Građani siromašnih država EU sa lakoćom mogu dospeti do udaljenih i bogatih destinacija razvijenih članica, ali im je životna prohodnost i promocija bitno uslovljena materijalnim statusom. Umesto državno podsticane vertikalne društvene pokretljivosti, u socijalizmu, sadašnji kapitalistički dominantan odnos možemo karakterisati kao represivnu toleranciju.
Problematičan izbor lidera nacije ostavlja predugo zemlju na začelju modernih međunarodnih tokova. Zato je “Balkan laboratorija epske naracije centrirane oko iskupljenja preko osvete… Očekivanja socijalne države kojima su oslonac sećanja partizani drugačija su od očekivanja homogene nacionalne države koja se oslanja na pamćenje četnika.”(Slavković, 2020) Takva situacija dovodi, prvenstveno do pasivizacije mladih, koji više ne žele da menjaju svet, jer je ta rabota neoliberalnom političkom praksom prokazana kao akt nasilja, znatne opasnosti i totalitarizma. Stoga se treba kloniti utopija, jer su na ceni nacionalni i rodni identiteti, dok je klasne pregazilo vreme. Nacionalna pravda je bitna, dok su socijalne bune sasvim passé.
Da li se socijalizam može vratiti i kako, kako ga približiti maldim generacijama? Kuljić sumira: “Levica jeste izgubila bitku, ali ne i rat. Tek kada se razbude masovnije nade u mogućnost drugačijeg nekašitalističkog društva sećanje na levicu će biti aktivno. U suprotnom, lišeno novih očekivanja ostaće muzejski neaktivni eksponat mrtve prošlosti.”(Slavković, 2020)
Govoreći o izgledima na pobunu, moramo naglasiti da nema previše autora koji se za to zalažu, kao što je bio Stefan Hasel, heroj francuskog Pokreta otpora i jedan od tvoraca Opšte deklaracije o pravima čoveka, koji se u dobi od devedeset i četiri godine, obratio građanima sveta i pozvao ih na otpor i odbranu humanističkih i demokratskih principa sa knjigom-pokličom “Pobunite se”, gde kaže: “Stvarati znači odupirati se. Odupirati se znači stvarati.”(Hesel, 2011: 27) Znamenita katalonska opatica Tereza Forkades[13], revolucionarka u mantiji, koja će nam poručiti, kroz naslov njene knjige – “Bez straha”[14], tu kazuje: “Taj diskurs, prema kojem svijet ne može funkcionirati na drukčiji način, jer bi nas to odvelo u još goru situaciju, bio je diskurs koji je prevladavao kroz povijest kako bi se spriječile društvene promjene.”(Forkades, Vivas, 2014: 14)
Novi Nebojša Milenković, zalažući se za novu praksu u političkom životu i/ili možda čak i za preoblikovanje nekadašnjih dobrih manira, tvrdi sledeće: “Imamo problem da uspostavimo dijalog na bilo koju temu, a grad se razvija na način da život ljudima u tom delu grada čini nepodnošljivim. Kad posečete drvo, izborima neće to drvo da se vrati.”[15] Pošto sam pripada grupi angažovanih građana, koji se ne mire sa situacijom skrnavljenja grada, naturanjem principa gde su kvadrati betona važniji od interesa “običnih” građana, on svojim delovanjem, bilo kao svojevrsni “cyber zviždač”, ili kao aktivni civilno-društveni delatnik, zaziva aktivno građansko učešće u aktivnostima lokalne zajednice, analogno starogrčkom poimanju aktivnosti u polisu, ali i u širim društvenim okolnostima. Naravno, za predstavnike korumpirane vlasti, (a, da li smo drugačiju i imali poslednjih decenija?), on je samo provokator, jer aktuelna vlast, kao bahata, samoživa i koja nikom ne polaže račune, ne može da prihvati činjenicu da mi nismo ni bezgrešni kao sveci, ni samo (pri)prosti potrošači, konzumenti, nego da smo nešto mnogo više – mi smo građani[16]! Građaninu se imaju podneti računi, saslušati ga, odgovoriti na predstavku, zadovoljiti njegove potrebe. Milenković zaključuje: “Kao ljudi moramo biti odgovorni za to da društvo koje smo zatekli ne ostavimo u gorem stanju nego što smo ga zatekli. Dobitak na izborima shvataju kao legitimitet da rade šta hoće, pa tome izbori ne služe”.[17]
Imajući Milenkovićeve reči na umu, u našu priču uključujemo Klausa Švaba, čoveka koji sigurno nije neprijatelj kapitala i kapitalizma, budući je osnivač i izvršni direktor Svetskog ekonomskog foruma (WEF) u Davosu, gde svake godine svetska kapitalistička elita, urbi at orbi, obznanjuje deo svoje vrhunaravnosti, te način vođenja kapitalističkog broda. Švab kaže: “Ako se kapitalizam ne reformiše, neće preživjeti. Ovakav kakav je sad dosegnuo je svoje krajnje granice.”[18] Zanimljivo je da Švab, koji je objavio manifest sa svojim predlozima, ide preko klasičnih obrazaca podele na levo i desno, pa se zalaže za kapitalizam u kome neće kompanijama na prvom mestu biti maksimalizacija dobiti, već socijalna i ekološka odgovornost, opšte dobro, plaćanje poreza i plata zaposlenima, solidarnost i saradnja svih društvenih činilaca. Ukratko – zajedničko dobro pre ličnog profita, uslovi su da se sačuva kapitalizam. Ova ideja utopijskog kapitalizma, bila bi možda odmah i odbačena, pre toga sigurno i ismejana, da Švab nije upozorio na još jedan fenomen – a, to je stvaranja boljeg sveta od same osnove društva. Švab lucidno primećuje da je svaka velika međunarodna kriza imala svoje rodno mesto u određenoj državi, društvu, koje je nisu mogle rešiti, pa je se ona tako “prelila” u međunarodne institucije. Počevši od Bregzita – unutarpartijsko pitanje britanskih konzervativaca, krize oko Svetske trgovinske organizacije, konferencije o klimatskim promenama, u poslednje vreme i oko epidemija raznih bolesti. Šta nam je činiti i čemu se možemo nadati? I, da li ima sličnosti u razmišljanjima učesnika u našem dijalogu? Švab nam je ukazao na jedno od mogućih rešenja – Irski model građanskih skupština. U situaciji (pre)velike političke polarizacije, kada srednje politike ne prolaze, valjana politika jeste uključiti građane u političko odlučivanje.Građani, tako rasterećni dnevno-političkih nagodbi i oslobođeni od razmišljanja o vođenju računa o partikularnim i sebičnim interesima, političkoj i svakoj drugoj korupciji, kojoj su (pre)često skloni profesionalni donosioci političkih odluka, bivaju prepušteni svojoj savesti, brizi za političku zajednicu koju predstavljaju, te zalaganjima za javno dobro, nasuprot sitno sopstveničkih interesa i osnovnih ljudskih sebičluka. U toj atmosferi mogu se postaviti i raspraviti, uvažavajući da svi oni žele boljitak zajednici, sva ona pitanja koja u dugom periodu mogu opterećivati život zajednice. Naravno, skupština građana može na različit način biti izabrana, žrebom, samostalnim prijavljivanjem, kandidovanjem, nominacijom i slično, ali bitno je da je donosioci odluka na određenim nivoima uvažavaju i da njihove predloge što korektnije pretoče u odluke od interesa za političku zajednicu.
Ova je aktivnost od izuzetnog značaja, i ona nas vraća konceptu politike antičke Agore[19], sporazumevanja i dijaloga, koji mora se priznati, u velikoj meri postoji u Švajcarskoj, bar u formi relativno čestih referenduma, ali očigledno nije “uhvatio korena” u ostatku stare Evrope..
Umesto zaključka
„Imao sam snažno osećanje za pravdu. Ako se osvrnete kroz istoriju, do napretka je dolazilo uglavnom kad se pojavi neki narodni pokret predvođen odlučnim ljudima. Oni trpe ogromne udarce establišmenta, ali ako izdrže na kraju pobeđuju.“
(Tony Benn)
Elite bi trealo da islažu spremnost i sposobnost da društvu ponude nova, neortodoksna rešenja i da budu i akteri donošenja odluka od značaja za društvo. Intelektualne elite bi trebale da budu generatori promena i lideri promena. Političke bi trebalo da artikulišu političke interese, da učestvuju u stvaranju političkih partija i ideologija, i da uzmu aktivno učešće u procesu donošenja odluka od značaja za društvo. Artikulacija interesa treba da bude takvog dijapazona, da se pojave reprezenti političkih interesa svih socijalnih slojeva društva, od krajnje levice do krajnje desnice, i da izražavaju specifičnost političkih uverenja i navika. Medutim, elite kod nas pretežno su ostale u područjima nacionalne retorike, koju sistematski prodaju zbunjenoj masi (vlast), ili pokušavajući da vladajućima preuzmu politički program i uticaj na birače, na osnovu radikalizacije stavova iz sopstvenih programa (veliki delovi opozicije).
Limitirana ponuda liberalno-demokratskih i levičarskih političkih opcija na srpskom političkom tržištu označava dugotrajno političko parazitiranje nad ostacima političkog, ekonomskog i kulturnog života zemlje.
Pomenute elite u Srbiji nisu jedinstvene oko mnogih pitanja, pa su dosta problematični skoro svi društveni odnosi: nacionalno – univerzalno, konfesionalno – sekularno, laissez-faire – intervencionističko, autoritarno – demokratsko itd. Problematično je i to što se ova pitanja ne rešavaju na demokratski način u institucijama sistema.
Elite u Srbiji još uvek nemaju stepen odgovornosti, neophodan da bi se društvo otrglo iz letargije i političke paralize. Sa dosta skepse, prepisujemo stav iznet pre oktobarskih događaja 2000. godine: “bitni elementi objave političke vlasti u Srbiji sveli su se na sledeće elemente: a/ poništavanje političkih sloboda; b/ razaranje legaliteta; c/ poništavanje javne sfere i dominacija totalitarnog koncepta depolitizacije; i d/ masovna i sistematska proizvodnja straha.”(Radosavljević, 2001: 116) Isti se i danas može koristiti za tumačenje situacije u državi i društvu.
Kada naznačavamo fenomen poništavanje političkih sloboda, problem se manifestuje tako da je veoma teško početi bitnu društvenu transformaciju u nas, jer je došlo do značajnog zamora građana. Tako vladajuća političke elita, reciklirana od političkog materijala iz 90-ih, ponovo deli medijima, posebno nezavisnima, koji nisu pod direktnom kontrolom vlasti, etikete – “izdajnički”, “strani plaćenici”, “u službi tajkuna”, sa namerom režima da se sa medijima agresivno obračuna.
Osim medija, režimu su problem i autonomija univerziteta, nezavisni intelektualci, građanske slobode, pravo na politička okupljanja, aktivisti civilnog društva, ostaci slabašnih opozicionih partija…
Razaranje legaliteta vidimo kao ostvarenje neograničene arbitrarne vlasti jedne osobe, iako još uvek, doduše formalno, postoje političke institucije neophodne za ostvarenje demokratske orijentacije Srbije. Umesto toga, “sistematski se uništavaju, kaljaju, derogiraju i ruše sve institucije i autoriteti iz svih oblasti socijalnog života, kako bi se omogućio nesmetan prostor za arbitrarnost, koja nužno produkuje, na duži rok, ozbiljne konsekvence po razvoj liberalne i demokratske opcije političke zajednice”.(Radosavljević, 2001: 117)
U procesu poništavanja javne sfere i dominacije totalitarnog koncepta depolitizaci- je imamo isključivanja građana iz polja javnosti, svesnu nameru za atomizaciju društvenih opcija, i redukciju socijalnih zahteva za promenu vlasti i započinjanje stvarne društvene rekonstrukcije.
Fenomen masovne i sistematske proizvodnje straha, direktno je nakalamljen na iskustva iz 90-ih godina, kada je proizveden u cilju uništenja i marginalizovanja “civilnog društva”. To se radi iz razloga odbrane zastarelih oblika lične vladavine, da se spreči razvoj liberalnih, građanskih ideja i levičarskih koncepcija, veoma potrebnih kako bi se uhvatio civilizacijski i svaki drugi priključak sa modernim svetom. Jer, osobina režima je da pluralizam postaje neizvestan i praktično nemoguć, usled kontrole od strane vrhovnog vladara nad pojedincima, grupama i institucijama.
Veoma je bitno naglasiti da režim u Srbiji nije izgradio neku čvršću ideološku matricu, naprotiv, ima se utisak da je sve više politička volja šefa režima politička staza po kojoj se hodi, da ona prevashodno postoji zbog potrebe da se manipuliše narodnim masama. Naravno, ona samoga vladara ne obavezuje ni najmanje. U režimu neograničene lične vlasti, nije moguće da se izgradi grupacija visoko kvalifikovanih državnih birokrata, kao osnova za stvaranje moderne demokratske države, servisa građana, preko potrebnih da se potru efekti veoma zakasnele socijalne transformacije u Srbiji. Takođe, efikasni obračuni režima sa krhkom idejom civilnog društva, ne ostavljaju nam previše nadanja da bi iz ove strukture mogle doći previše kvalitetne ideje, novi nosioci demokratskih promena, novi lideri. Osećaj inertnosti mnogih pojedinaca, organizovanih grupa i društvenih slojeva, te zbiljskog pretvoreanja građana u masu, ne daju nam previše nadanja da će se vladavina aktulenog režima uskoro dokinuti.
Osnovni zadatak ovog teksta je bio da ukaže da li u aktivnostima političke, intelektualne i ekonomske elite u Srbiji i Vojvodini 2020 godine možemo uočiti aktivnosti na izgradnji institucija razvijenog pluralističkog društva, imajući u vidu zamišljeni dijalog autora teksta sa stavovima Krasteva, Kuljića, Milenkovića i Švaba. Naravno, i drugih autora, čije su se misli i stavovi lapidarno koristili u našem skromnom tesktu. Želeli smo da ispitamo stav o mogućnosti/nužnosti/izvesnosti angažovanja odgovorne i stručne elite, one koja poseduje “društveni kompas”, u cilju kreiranja i implementacije rešenja za poprilično okasnelu transformaciju zaostalih sistema u sisteme slobodne inicijative, “sa tržištem kao merom vrednosti, kako ekonomskih tako i političkih (parlamentarna demokratija kao izraz višestranačkog sistema), uz radikalni otklon od kolektivističkih vizija, po kojima je država dužna da živi život umesto individual”.(Radosavljević, 2001: 10) Rezultat je uveliko porazan. Kada konsultujemo gore navedene autore, kako domaće, tako i strane, možemo uočiti da su problemi koji postoje u našoj zemlji uveliko prepoznati i u drugim zemljama, posebno nekadašnjim zemljama socijalističke zajednice, da su im koreni slični, ali sa različitim izvođačima radova. Zalaganja za ostvarenje “neliberalne demokratije”, po receptu Viktora Orbana[20], politička su opcija koja se nastoji primeniti u našim uslovima, dok je vladavina Vladimira Vladimirovića Putina[21]ideal mnogih postkomunističkih lidera u regionu srednje Evrope, naravno i kod nas.
Imajući u vidu “tužno i nesrećno stanje naše”, kako je to govorio Svetozar Marković[22], uvek je nužno postaviti pitanje, ne samo predstavnicima ovih elita, već i mnogo široj publici, celom društvu – za koga se pravi država, i kakve su namere pripadnika ove tri elite? Možda i na način čuvenog Tonija Bena[23]: “Koliku vlast imaš, od koga si je dobio, u čijem interesu je vršiš, kome si odgovaran i kako možemo da te se otarasimo?”
Bez odgovora na ova pitanja, nema napretka ni Srbiji, ni Vojvodini.
Prof. dr Duško Radosavljević
Govor na Izbornoj skupštini VKK Vasa Stajić, 10. februar 2020. godine
Literatura
Bez straha – razgovor Terese Forcades i Esther Vivas. 2014. Zagreb: Algoritam
Crouch, Colin. 2007. Postdemokracija. Zagreb: Izvori
Hesel, Stefan. 2011. Pobunite se! Beograd: VBZ
Jovanović, Đokica. 2020. „Defenestracija socijalizma i levice – da li zauvek?“ Novi magazin, br. 459, 13. 2. 2020.
Kangrga, Milan. 2001. Šverceri vlastitog života. Beograd: Republika
Krastev, Ivan. 2019. Central Europe’s Republics of Fans. Project Syndicate. Dec 26, 2019
Milenković: Nikad ne kažu – kad pobedimo na izborima poseći ćemo 5.000 stabala”. https://vasastajic.org/milenkovic-nikad-ne-kazu-kad-pobedimo-na-izborima-poseci-cemo-5-000-stabala/ Pristupljeno: 07. februara 2020. godine.
Perović, Latinka. 2015. Dominantna i neželjena elita. Beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji (XX-XXI vek. Beograd: Danas/RTV
Radosavljević, Duško. 2001. Elite i transformacija: Slučajevi Poljske, Mađaraske i Srbije. Novi Sad: Ilida štampa
Radosavljević, Duško. 2016. Socijalna transformacija zemalja bivše Jugoslavije: 25 godina posle. Humanističke studije br. 2
Radosavljević, Duško. 2019. „Šta da se radi?“ 2019. godine u Srbiji: Elementi za dijalog. Novi magazine, 31. januar 2019. godine
Radosavljević, Duško, Gajić Tamara. 2017. Populizam, elitizam i demokratija: Slučajevi Poljske, Mađarske i Srbije. U: Simendić, Marko (ur.) Demokratski otpori noramlizaciji autoritarizma: Democratic resistance to authoritarian trends today: legacies, framing and action. Beograd: Udruženje za političke nauke Srbije, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka
Radosavljević, Duško, Matijević, Nikolina. 2014. Demokratija – proizvod saradnje elita? Politikon br. 8
Radosavljević, Duško, Matijević, Nikolina. 2015.Postkomunističke elite u regionu Ex-Jugoslavije: Socijalna i identitetska pitanja. U: Nova Evropa i njena periferija(I. Vujačić i N. Beljinac, ur.). Beograd: Udruženje za političke nauke Srbije, Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka
Samardžić, Miroslav. 2019. „Korbinov pokušaj obnove britanskog parlamentarnog socijalizma“. Zrenjaninski socijalni forum. 10. jul 2019. godine
Slavković, Stefan. 2020. (Todor Kuljić, sociolog) “Danas je važno imati, a ne biti”. NIN, 23. 1. 2020.
Szacki, Jerzy. 1997. A ni ksiaže, a ni kupiec: obiwatel. Krakow/Warszawa: Znak/Fundacja im. Stefana Batorego
Schwab, Klaus. 2019a.What Kind of Capitalism Do We Want? Project Syndicate. Dec 2, 2019
Schwab, Klaus. 2019b. A Better World Starts at Home. Project Syndicate. Dec 26, 2019
Švab, Klaus. 2020. Irski model građanskih skupština. NIN, 23. 1. 2020.
“Vapaj iz Davosa za reformom kapitalizma”. 2020. Globus, 29.01.2020.
Vladisavljević,
Nebojša. 2019. Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra. Beograd:
Arhipelag
[1] Stavovi iz ovoga teksta prezentovani su na Skupštini Vojvođanskog kulturnog kluba „Vasa Stajić“, održanoj 10. februara 2020. godine u Novom Sadu.
[2]Ivan Krastev (1965), predsednik Centra za liberalne studije u Sofiji.
[3] Todor Kuljić (1949), sociolog.
[4] Nebojša Novi Milenković (1971), kustos.
[5] Karl Martin Švab (1938), predsednik Svetskog ekonomskog foruma (WEF) u Davosu.
[6] „Danas se izraz elita koristi da označi određeni sloj ljudi, izabranike, ‘krem društva’, ‘cvet društva’, najotmenije, najbolje, najprofinjenije, najprobranije itd. Napominjemo da ‘izabrani’ mogu biti izabrani voljom naroda, birača ili publike, na osnovu svojih sposobnosti, ali isto tako i ‘samoizabrani’ na osnovu svoje uverenosti da poseduju svojstva potrebna da vladaju, koja su stekli ‘proviđenjem,’ ‘po milosti božjoj’, ‘poreklom’, ‘po istorijskoj misiji’, partijskoj volji, i slično.“(Radosavljević, 2001: 12)
[7] Vidi: Perović, Latinka. 2015. Dominantna i neželjena elita. Beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji XX-XXI vek. Beograd: Danas/RTV.
[8] Aleksis Cipras (grč. Αλέξης Τσίπρας; 1974), grčki političar, premijer od 2015. do 2019. godine.
[9] Ernst Bloh (Ernst Bloch, 1885–1977), nemački neomarksistički filozof. Delo je Duh utopije (Geist der Utopie), objavljeno 1918. godine.
[10] Fransoa Artog (François Hartog, 1946), francuski istoričar.
[11] Karl Marks (Karl Heinrich Marx, 1818–1883), nemački filozof, politički ekonomist i revolucionar. Organizator Međunarodnog udruženja radnika.
[12] Vidi: Kangrga, Milan. 2001. Šverceri vlastitog života. Beograd: Republika.
[13] Katolička časna sestra Tereza Forkades, često je u medijima nazivana i “nova ikona levice”. Otvoreno se zalaže za to da i žena može da postane papa.
[14] Naslov knjige svesno asocira na čuvenu propoved Jovana Pavla II, „Ne bojte se. Otvorite, šta više, širom otvorite vrata Hristu!“, iz iz 1978. godine.
[15] Milenković: Nikad ne kažu – kad pobedimo na izborima poseći ćemo 5.000 stabala. https://vasastajic.org/milenkovic-nikad-ne-kazu-kad-pobedimo-na-izborima-poseci-cemo-5-000-stabala/ Pristupljeno: 07. februara 2020. godine.
[16] Vidi: Szacki, Jerzy. 1997. A ni ksiaže, a ni kupiec: obiwatel. Krakow/Warszawa: Znak/Fundacja im. Stefana Batorego. Građanin u smislu le citoyen.
[17] Milenković: Nikad ne kažu – kad pobedimo na izborima poseći ćemo 5.000 stabala. https://vasastajic.org/milenkovic-nikad-ne-kazu-kad-pobedimo-na-izborima-poseci-cemo-5-000-stabala/ Pristupljeno: 07. februara 2020. godine.
[18] “Vapaj iz Davosa za reformom kapitalizma”. 2020. Globus, 29.01.2020.
[19] Agora (grčki: ἀγορά, skupljati, okupiti), u antičkoj Grčkoj javni prostor, mesto za održavanje skupština u gradovima. Prvi put se javlja kod Homera.
[20] Viktor Orbán (mađ. Orbán Viktor, 1963), mađarski političar, predsednik vlade Mađarske.
[21] Vladimir Vladimirovič Putin (rus. Влади́мир Влади́мирович Пу́тин, 1952.) ruski je političar i državnik, predsednik Ruske Federacije.
[22] Svetozar Marković (1846–1875), publicista, socijalista, književni kritičar, filozof i politički aktivista iz druge polovine XIX veka.
[23] Toni Ben (Anthony Neil Wedgwood Benn, 1925-2014), britanski političar i pisac. Bio je poslanik 47 godina (1950-2001) i ministar u vladama Harolda Vilsona i Džejmsa Kalagana.
