Pripadam skupini stanovništva 65+ i strogo se pridržavam mera države i uputstava stručnjaka, kada uspeju da dođu do reči.
Izjave zvaničnika gledam svaki drugi dan, biram manje zlo, manju štetu za moju napaćenu dušu. Jedino na internetu redovno pratim ministra vojnog, takva raskoš se ne propušta. Stručnjaci, kad uspeju da dođu do reči, kažu da je u ovoj situaciji najvažnije sačuvati mentalno zdravlje. Ko pretekne koroni stekne imunitet i nastavi da živi ojačan.
Ko svaki čas gleda izjave zvaničnika i ako pretekne virusu, izaći će mentalno osakaćen. U njihovom prisustvu čak i stručnjaci, doktori za viruse, zaraze se glupostima, koje onda šire narodu, ispadaju smešni. U prisustvu neodgovorne vlasti mogu i oni neodgovorno da se ponašaju, zaštićeni su, pa ni maske ne moraju da nose.
Nisam stigao da odnesem stari televizor sa terase. Dan se produžio, sunce odskočilo, pa odsjaj ide pravo komšinici na prozor. Zvala me telefonom i molila: „Sklonite ga ko boga vas molim.“ Ne vredi, nemamo izbora, mora da ostane sve dok ne prođe ova situacija.
Gledam samo Diskaveri. Tamo njega nema. Dođe mi da ga izljubim.
Na vreme sam snabdeo i decu i sebe pa sam miran. Pune police toalet papira, frižider paštete i slanine, a zamrzivač friškog mesa. Neću da kažem odakle, pa me streljajte kad sve ovo prođe.
Hleb i Danas mi donosi mladi komšija. Isplati mu se. Deca nisu mnogo tražila, nekoliko stotina onih neprijateljskih para, bratski juani ili zvanično renminbi, kod njih ne prolaze. A i da ih imam, odakle mi. Tako sam ispraznio fond, znate već za šta. Opet će to ići na njihov teret, ali neće biti kako sam ja zamislio.
Nema veze, vanredna je situacija. Nisam dao baš sve, neka me sad manje vole. Da sam dao više, više bi izlazili, a ja ne dam. Udrite po meni, deco, ali sedite kod kuće. Plačem, ali ne dam.
Vanredno stanje je uvedeno petnaestog marta. Tako sam u izolaciji dočekao i prvi dan proleća, dvadesetog marta. Ne smem da izlazim. Kažu da je na Andrićevom vencu procvetao narcis, ali ukinuli su međugradski saobraćaj pa ne mogu da odem da ga vidim, nedeljom od tri do osam. Mogao bih da ga vidim na televizoru, u njegovoj izolaciji, ali ja tog dana ne gledam televiziju, zbog mentalnog zdravlja.
Gledam i našu novu kosooku braću, baš su simpatični. Mirni i staloženi, ni za jotu da povise onaj piskavi glasić. Lako je njima, od one milijarde mogu malo i da žrtvuju.
Šta ćemo mi sa ovom sićom, svaki procenat se oseti. Bojim se da se ne zaraze našim mentalitetom, pa ga rašire kad se vrate kući. Onda više nećemo biti braća. Slušam ove naše kako se smejulje što su nam, bivšu, a i sadašnju braću prodrmali. Neka, oni sada imaju više zaraženih i cigala na ulicama. Nema veće radosti od zluradosti.
Najviše me iznervirala, a i razočarala Merkelova. Morala je baš sad, posle četrnaest godina vladavine, da organizuje prvu vanrednu konferenciju za novinare. Korona virus. Pa šta! Kad je vanredno, povisi malo ton, ne, smireno i precizno baš kako pripada najodgovornijoj. Ko kod nas.
Ništa nas kao nesreća ne može da uvede u jednu kolonu. Naročito gastarbajtere koji su pohrlili u otadžbinu, da se leče o našem trošku. Ovde su im deca i roditelji, brinu, nezaštićeni, zavise od onog što oni svake godine u ovo vreme donose. Pa šta!
Najopasniji su oni ranije zaraženi.
Oni koji su se genetski zarazili osionošću, samoljubljem, bahatošću, mesijanstvom. Umišljeni da sve znaju, da sve moraju i sve mogu. Oni su opasni za okolinu, naročito ako im je televizija dostupna dvadeset pet sati dnevno. Oni uvek ustaju sat ranije i šire paniku.
U svakom slučaju neke nove lekcije smo naučili, a neke stare smo bili prinuđeni ponovo da slušamo. Kako ćemo ih primeniti, ostaje da vidimo. Samo od nas zavisi.
A virus se množi i širi, Bože me oprosti, ko neke naše stranke. Ali, na kraju će, izolovan od naroda, morati da pukne. Prirodno je to. Treba samo izdržati. Onda ćemo vikati po ulicama puko je, puko je.
Dotle pevajte Bella ciao.
Autor je profesor u penziji
Dobrivoje Antonić, Lični stav, DANAS
