Zatiranje pravnog i političkog identiteta Vojvodine potpuno je ostvareno u Ustavu iz 2006. i Statutu Vojvodine iz 2014, što je samo potvrda da je Srbija uspela da „legalizuje“ stogodišnju strategiju, prema kojoj je svako isticanje pokrajinske pripadnosti u suprotnosti sa konceptom unitarne države koja se na centralističkim osnovama želi razvijati.
Posebnu ulogu u zatiranju autonomije odigrao je i Ustavni sud, čije „autentično tumačenje“ ustavnih odredbi je još više doprinelo centralizaciji i afirmaciji unitarne države. Njihovo pravno mišljenje branilo je Srbiju čak i od fiktivne autonomije, s obzirom da su „izrazili zabrinutost“ da mnoge statutarne odredbe narušavaju jedinstvo pravnog poretka u Republici, njen suverenitet i teritorijalni intergritet.
Indikativno je da su se o postojećem Ustavu građani Vojvodine na referendumu izjasnili (a zna se i kako), tako da se postavlja pitanje zašto im je to pravo uskraćeno da se na isti način izjasne i u vezi Statuta. Na osnovu odluka Ustavnog suda, Vojvodina našla u gotovo paradoksalnoj situaciji – da „jednostrano“ i nelegitimno zatiranje autonomije brani „legitimnim“ sredstvima…
Samo da podsetimo, na predlog Ustavnog suda izmenjen je Statut Vojvodine – postavši podzakonskim aktom, a Novi Sad umesto glavnog grada – sedištem Vojvodine, jer kako su „autentično protumačili“ izraz „glavni grad“ sadrži i elemente državnosti. Na drugoj strani, “sedište” koje je Vojvodina imala u Briselu moralo je biti ukinuto – jer ona više ne predstavlja evropsku, nego samo srpsku “regiju”. S tim u vezi, prestaju sve njene političke nadležnosti i aktivnosti – kako na međunarodnom, tako i na unutrašnjem planu (koje preuzima država Srbija), usled čega nema više potrebe ni za postojanjem vlade i skupštine Vojvodine. Ako se ovim “neustavnim kategorijama” dodaju i one koje osporavaju njene simbole, administrativnu celovitost, prostorno planiranje, uređenje vodoprivrede, energetike, šumarstva, lova i ribolova, rada lokalnih samouprava… – Vojvodine stvarno više nema.
Danas je status Vojvodine samo formalnog karaktera – toponim koji se sve manje upotrebljava, obzirom da se i nazivi mesta i stanje na putevima i vremenske prilike u njoj tretiraju kao da se nalaze ili dešavaju na „severu republike“, a ne na području Autonomne Pokrajine. Čak je i reklamni spot koji je započinjao rečima “Kod nas u Vojvodini…” morao biti zamenjen s rečima “Kod nas u Neoplanti…”.
Osim ustavno-pravnog, još sramotniji je ekonomski položaj Vojvodine. S potpuno uništenom industrijom i marginalizovanom poljoprivredom, dovedena je do „prosjačkog štapa“ – prisiljena da traži milostinju i da zavisi od odluke Narodne skupštine Republike Srbije: kada i pod kojim uslovima će biti usvojen Zakon o finansiranju („izdržavanju“) Vojvodine. Cinizam kakav se nije mogao ni zamisliti. Ovakvo stanje u njoj nije posledica aktivnosti aktuelne vlasti, nego svih prethodnih u poslednjih 30 godina.
Pravo pitanje glasi – kako se može praviti država u kojoj se Vojvodina denuncira i permanentno sumnja u njena istorijska i nacionalna osećanja s kojim je ona ušla u Srbiju i u kojoj ona želi da očuva svest o sebi i Srbiji kao, pre svega – demokratskoj državi. Vojvodina se nikada nije protivila Srbiji, već samo njenom centralizmu, koji ju je uvek politički, pravno, ekonomski, socijalno i kulturno unazađivao i devastirao.
Vojvodina je svoju autonomiju kroz istoriju uvek branila legitimnim sredstvima. Nema razloga da to ne čini i ovoga puta, ali legitimizam podrazumeva i različite oblike i forme otpora – ako je autonomija ugrožena. Sve što nije nasilno rušenje ustavnog sistema, politički je legitimno. Ono što je izvesno, taj otpor ne treba reducirati samo na nosioce oficijelne vlasti u Vojvodini – nego on mora imati širi građanski karakter i biti usmeren i na promenu Ustava, u kojem bi se povratile i neke izvorne osnove vojvođanske autonomije, kako ona ne bi zavisila samo od udeljenih 7%. Ispunjenje ovih ciljeva treba da bude jedan od prioritetnih zadataka i Vojvođanskog kulturnog kluba „Vasa Stajić“.
Prof. dr Boris KRŠEV
