Novosadski ili bolje reći kompletni vojvođanski pesnik, sada već gotovo zaboravljeni, Žarko Vasiljević[3], napisao je pre 75 godina pesmu u vidu pisma svom školskom drugu Georgiu Sporei, tada već uglednom desničaru u susednoj nam Rumuniji, u kojoj ga moli da ne zaboravi svog i njegovog zajedničkog gimnazijskog druga „malog Irica“, Jevrejina. Jer, dolaze teški dani, piše 3. januara 1938. godine Žarko Vasiljević. Zaboravljeni su sada gotovo svi. Šta li je bilo sa Sporeom, možda če nam reći istoričari rumunskih tragedija i podela, da li je mali Iric, najbolji matematičar u belocrkvanskoj gimnaziji uspeo da preživi ne zna se, a jedino je poznato da je novosadski pesnik Vasiljević preživeo i da je svoje poslednje godine na ovom svetu, dočekavši slobodu posle okupacije Novog Sada, proveo na mestu upravnika Vojvođanskog pozorišta, kako se tada nakratko zvalo Srpsko narodno pozorište.
Sam autor ovog pisma-balade bio jedna od najživopisnijih figura međuratnog Novog Sada. U toj tada, po ko zna koji put provincijalizovanoj, „srpskoj Atini“, bio je ličnost koja je privlačila pažnju, elegantan do dendizma, raspričan, uglađen pesnik, na početku liričar, sentiumentalan, a na kraju poetski hroničar Vojvodine i njenih arhetipova – činovnika, glumaca, putnika, dođoša. Po izražavanju moderan, po stilskim obrtima duhovit, po stihu slobodan, gotovo u prozi, po ritmu najviše odista nalik na panonske romanse sa prelazima iz tihog muziiciranja u divlje brze ritmove pune strasti i različitih iznenađenja.
Kažemo da je zaboravljen, ali ga ima već od pedesetih godina u znamenitoj antologiji Zorana Mišića, rame uz rame sa klasicima poput Laze Kostića, Disa ili Rakića, ili tadašnjim modernistima poput Vaska Pope i Miodraga Pavlovića.
Antologija je, naravno, izazvala polemike kao i svaki lični izbor, pre svega jer je reč o pedesetim godinama, o kraju soc-realizma i revolucionarne patetike. Biti u takvoj selekciji koju pravi verovatno jedan od najboljih poznavalaca srpske poezije – trebalo bi da znači nešto i danas. I, baš u tom izboru, Vasiljević je predstavljen poemom „Stihotvorenije za usopšeg raba Jovana Steriju Popovića graždanina vršačkog“. Ova balada je zapravo uvodna pesma Vasiljevićevog pogleda na svet, a on je primarno, zašto ne reći, vojvođanski. Ako je jedan teoretičar poput Zorana Mišića prepoznao ideju Vasiljevićevog pesništva kao modernu sagu o prostoru Vojvodine, o toj ideji koju je poetskim izrazom definisao Žarko Vasiljević, ostaje otvorena tema za razmišljanje zašto tu poetiku prenebregavaju mnogi drugi antologičari, ili pak književna istorija. Možda zbog – Vojvodine?
Dakle u pomenutom Stihotvoreniju ima i ovaj pasaž:
„Svejedno, jesmo li došli iz Peći i ovce pred nama pitomo pasle,
Ili smo išli pored patrijarha s rukom na kuburi,
Ili barjak nosili krstast s jabukom od zlata…
Trijanda trija krajcarija, rasuli smo se u ona oskudna vremena,
I crkve gradili, i groblja kopali, i tamjan palili,
Preko Moriša šajkom brodili,
Svinje uz Dunav gonili,
Na Tisi smo se topili,
U Jegri prava učili,
Gradili, kopali, palili,
Brodili, gonili, topili
U Jegri prava učili“.
E, to je Vasiljević, inače Stajićevac, po uverenjima tako i u stihu, kratko, mada barokno raspevan (kako će reći Draško Ređep) sagledao bit Vojvodine. Onu bit koja se ne menja a koja izaziva polemike i sumnjičenja do dana današnjih.
Kako je Žarko Vasiljević stigao do svojih tako jasno iskazanih vojvođanskih osećanja nije preterano teško objasniti zavirimo li u njegov životopis. Rođen je 1892. godine u Beloj Crkvi. Reklo bi se, eto mu zavičaja i tu bi bila prva greška. Žarko je, naime, bio sin jedinac glumaca Srpskog narodnog pozorišta. U to vreme, najstariji teatar na srpskom jeziku bio je ko zna koji put bez zgrade, osuđen na večnu turneju. Pesnik je dakle rođen između dve predstave, a kako piše profesor Mladen Leskovac „mogao se sa isto toliko razloga roditi i u ma kojem drugom mestu Vojvodine, od Temišvara do Vukovara, i od Subotice do Zemuna: toliko mogućnosti je zahvatala njegova kolevka“. Osnovno školsko obrazovanje je takođe dobio na turnejama. Išao je manje-više u sve osnovne škole u Vojvodini. Ponešto polagao i privatno. Ali, znano je da je pohađao osnovne škole u Rumi, Novom Sadu, Bečkereku, Kikindi, Sremskoj Mitrovici, Zemunu, Kovinu i Vršcu. Ima i poneko selo možda, pošto je putujuća trupa do 1904. godine krstarila tim prostorom. Gimnaziju, nižu i višu, završava u Beloj Crkvi. Od 1904. godine, pa do završnog ispita školske 1911/12. godine, bio je učenik tamošnje mađarske klasične gimnazije. Potom provodi godinu dana u roditeljskoj kući u Novom Sadu, pa upisuje budimpeštanski Pravni fakultet. Posle prve godine, na raspustu, izbija Prvi svetski rat, i time se završava Vasiljevićevo školovanje. Otac, prvak SNP-a, bio je zatvorena, pa interniran, a Žarko se prihvatao svakojakih poslova. Bio je recimo, 1918. godine, čak i direktor jednog novosadskog bioskopa. Kada se rat završio ulazi, a gde drugo, do u Srpsko Narodno pozorište u kome je proveo čitav život, bilo kao dramaturg, reditelj i najzad upravnik. Tu dužnost su mu poverile tadašnje narodne vlasti, a sam teatar se zvao jednostavno, Vojvođansko pozorište. Nije radio samo od 1941-44. godine, iz opravdanih razloga.
Poeziju je počeo da piše 1919. godine, odnosno, tada mu je štampana prva pesma. Reč je o tzv. ljubavnoj lirici. Potom dolazi i prva zbirka. Tu je i zbirka „Šaputanja“ u izdanju znamenitog S. B. Cvijanovića, 1924. godine. Naslovnu stranu načinio je slikar Petar Dobrović, sa zanimljivim crtežom dvoje ljubavnika. A između korica, lirika, tzv. ljubavna. I posveta „Mrtvoj Nadeždi za spas duše“. Jednom će se, ako ikada bude njegovo delo sagledano kritički i kompletno, saznati i ko je mrtva Nadežda. Ima tu ispovednih, sentimentalnih stihova, ali ima i duhovitih obrta, koji će tek tridesetih godina prošlog veka pravo mesto dobiti u njegovoj poetskoj završnici. Na primer „Pružam u ljubavi ruke: dva luda koplja Don Kihota,…Trgnem u bolu ruke: dva skrhana koplja Don Kihota“…
Očigledno, mladičke godine napisale su svoje. Sam pesnik nastavlja svoje novosadske dane. U pozorištu, ali i u nikada do kraja jasnom odnosu sa majkom, bivšom glumicom, udovicom, usredsređenom na jedinca. Vasiljević se oženio tek posle majčine smrti.
Bio je, po svedočenju savremenika, izuzetno komunikativan lik. Pretpostavlja se da je poznavao nekoliko hiljada svojih sugrađana, kojima je bio neobična pojava, ali nadasve simpatična. Dobrotvor lutalica i sumnjivih žena. Nije bilo slučajno videti nekog gradskog klošara obučenog u iznošeno, izuzetno elegantno odelo – dar pesnikov. Time se nije nikada hvalisao. Tek pretpostavka prijatelja. Ima jedna anegdota koju je zapisao Mladen Leskovac, inače intimus pesnikov. Dakle, jedna noć kasnih tridesetih godina, vraćaju se u sitne sate. Na Trgu kod Miletićevog spomenika, čistači sa dugim metlama prepoznaju Vasiljevića. I jedan od čistača glasno komanduje: Pozdrav pesniku Žarku Vasiljeviću! Čistaći dižu metle, a dva zakasnela šetača prolaze kroz špalir ispod metli. Pesnik nikada nije komentarisao taj čudesni događaj, kome to očigledno nije bilo prvi put.
Bio je i boem. Poznate su njegove „bahanalije“ u zatvorenom krugu. Sa najboljim ićem i pićem, muzikom i ostalim, a te zabave su trajale do jutra. Samo se ponekad u tami, na ulici pojavljivala senka majke. Bila je grubo tada terana i to je ostalo kao senka nad tananim likom „uzornog sina“.
Po danu, poznate su njegove šetnje. Preko Riblje pijace, u čijoj okolini je živeo, a gde i danas postoji ulica sa njegovim imenom, do samog centra grada i mesta na koje je išao, „putovanje“ je trajalo veoma dugo. Jer, pesnik je zastajao sa desetinama, čak stotinama poznanika, sa svima ljubazno čavrljajući, prodavačice su izlazile da ga obaveste o novim kravatama, maramicama, u knjižarama je znao šta je novog stiglo. Govorio je izvanredno mađarski i nemački i lako se kretao u sva tri jezika, prelazeći brzo u sva tri. Na kraju ili u pauzama, stizao je do jedne novosadske apoteke i tu obavljao desetine telefonskih razgovora. Bio je inače oduševljen tom spravom za komunikacije.
Kako se njegov lik i delo uklapao u Novi Sad tridesetih godina prošlog veka? Vrlo verovatno je bio jedan od ekscentrika, ali ipak voljen. Žarko Vasiljević nije bio pesnik kojeg nisu razumeli. Ukleti pesnik, kako su počeli da nazivaju poete još u 19. veku. Neki su skloni da kažu da je bio omiljen, izvesno i razmažen, ali bio je i u to vreme, posle Zmaja najveći pesnik Novog Sada, kako je to davno primetio Mladen Leskovac.
Bio je čitač, sa sklonošću da pročita i prati dosta toga. Poručivao je knjige iz Budimpešte, Beča i Minhena, pravi srednjoevropejac. Imao je posebnu tehniku dijagonalnog čitanja, tako da je knjige savladavao brzo, a kako kažu svedoci, ne i površno. Očigledno, bio je vrlo obavešten, ali nije od toga pravio profesiju. Prosto, Žarko Vasiljević je bio pesnik po vokaciji, a pozorišni čovek po profesiji. I nadasve bio je čovek. U poeziji, uzori su mu bili Rajner Marija Rilke i Endre Adi. Čitao ih je u originalu.
U to vreme, Novi Sad je, po ko zna koji put, zaboravljen i skrajnut na marginu. Tih tridesetih godina prošlog veka, najveći srpski intelektualci, Vojvođani, već su vezani za Beograd. Isidora Sekulić u Beogradu, Veljko Petrović takođe, Miloš Crnjanski u svetu i Beogradu, a gotovo zaboravljeni Dušan Vasiljev, već mrtav. Todor Manojlović usamljen, Nenad Mitrov, takođe. Vasa Stajić, odan Vojvodini, ostaje tu kao moralna vertikala. U jednom od njegovih časopisa „Novom Srbinu“, potom u „Novoj Vojvodini“, na spisku saradnika je i Vasiljević. A tu su svi, mlađi intelektualci iz Vojvodine, ali i iz Hrvatske i Slovenije. Ništa čudno – u periodu prvih godina posle završetka Prvog svetskog rata postojala je ta razlika između „ujedinitelja i ujedinjenih“. Onda se razlika širila, romantičarski san o ujedinjenju se raspršio i ostaje taj gorak ukus izneverenih očekivanja. Vojvođani nisu u poliitičkom smislu ostvarili što su bile vekovne težnje; u materijalnom su bili dva puta konfiskovani, duplo oporezovani i potpuno devastirani prilikom zamene KuK novca za dinare Kraljevine SHS. Ovih nekoliko operacija izvedenih relativno brzo, a nemilosrdno, pokazali su ideju centralističke Srbije u pravom svetlu. Pa i kasnije, po preimenovanju u Kraljevinu Jugoslaviju i stvaranju banovina, u Dunavskoj sa sedištem u Novom Sadu, nalazili su se kadrovi iz centrale. Osim Dake Popovića, a i on je kratko „banovao“.
U takvoj sredini, a sklon tim idejama o kojima se u Vojvodini glasno razgovaralo, Žarko Vasiljević je bio „stajićevac“ još od samog početka. Sam Vasa Stajić imao je snage i kuraži da o Vojvodini govori i piše, stalno i neumorno. Demokrata po uverenju, a nesklon partijskim podmetanjima i trgovinama, nije na žalost stvorio jednu građansku partiju koja bi počinjala od autonomije, te je ideju autonomije u potpunosti pokušala da ostvari. Tek 1935. godine, stvoren je Vojvođanski front i izvesno je da je Vasiljević bio sklon tim idejama. U poeziji je na diskretan način način to i pokazao. Pisao je o građanima, Sofroniju Popadiću, o somborskoj majci Dafini, koju sahranjuju u dugoj koloni, koju prate sve zaklane kokoške njenog života, o staroj Biberićki, o porodici koja umire od bede, o malom Iricu, školskom drugu, o vozovima u Banatu i njihovim putnicima. Posle rata, u kome je na svoj način diskretno, ali s puno pouzdanja učestvovao na partizanskoj strani, napisao je svoju poemu posvećenu Vojvodini.
„…Niko nam ne može prebaciti da su nam klecala kolena i da smo pognuli glave
Da smo se vrzmali po dvorovima carskim i mađarskom parlamentu
Da smo vešali diplome o zid i kolajne o vrat
U slavu monarhije i hiljadugodišnje krune svetog Stevana –
niko nam ne može prebaciti da nam je šajkaško rodoljublje
bilo patentirano patriotizmom…
Živeli smo,
Branili žita, kukuruze,
Ono čokoće pod Fruškom Gorom,
Autonomiju u Karlovcima,
I Maticu našu Srpsku…
Živeli, branili i umirali..“
Nije slučajno pesnik Vasiljević zalutao u teme kojima je bio odan građanin Vasiljević. Reditelj i intelektualac. Ostale su istovremeno brojne anegdote o njegovom zanimljivom životu. Šta je mislio o vremenu i ratu koji je tek u najavama kucao i na naša vrata svedočio je i profesor Mladen Leskovac. Elem, odmah po dolasku Hitlera na vlast u Nemačkoj, otovrena je elitna knjižara u centru Novog Sada. Gazda knjižare domaći Nemac, sa štucovanim brkovima da podseća na „Firera“, najpre je široko otvorio vrata kupcima, a u knjižari su mogle da se naruče i knjige i časopisi. Sve do kristalne noći verovatno. Onda je u knjižaru uneto bezbroj primeraka „Mein Kampf“-a, bista vođina i sve je nekako počelo da nagoveštava šta dolazi. Po rečima Leskovca, koji je sudelovao u Vasiljevićevim posetama knjižari, čitava predstava se odvijala pred zbunjenim prodavcem, koji je shvatao da ga Vasiljević provocira, ali nije znao kako da mu se suprotstavi. Najpre bi, a zima je bila, jednim zamahom bacio šešir baš tako da zakloni lik Hitlerov na portretu, zidnom, potom bi se zimski kaput našao baš preko biste „firerovog“, a onda je dugo, pred sam kraj prepodnevne smene, baš kada se zbunjeni poslovođa spremao da krene, Vasiljević počinjao da detaljiše. “Nimalo ne hitajući, baš stoga što se knjižaru žurilo – prešao je Žarko na prvi povod svoje posete, neprestano sedeći u onoj stolici, oslobodivši knjižara tašne, otpočeo je, sporo, sa iznošenjem svoje molbe…Nekako iznenada brižan i bez prelaza uozbiljen, on je knjižaru rekao sledeće: Zna dobro da je njegova molba malo neobična, na izgled čak i neumesna, no on ipak smatra da je sme izneti, s obzirom na dugogodišnje prijateljstvo i poslovne veze između njih dvojice; usuđuje se pak da to moli stoga što zna da on, knjižar, ima izvrsne poslovne veze na sve strane, i da će stoga za njega zapravo biti sitnica ovo što traži; moli ga, dakle, da preko svojih praških prijatelja, njemu Žarku za ljubav, nabavi iz Praga – a onda ono glavno sruči odjednom, pa zastade – moli ga da mu uz Praga nabavi – celokupna dela Karela Čapeka. U Pragu je tada sedeo Hajdrih. Beneš je bio negde u Londonu, ili Americi, Čapek je bio davno mrtav. Celokupnih dela Čapeka nije bilo…Knjižar se više nije osmehivao. Bio je kratak, odsečan: To je nemoguće, zaista nemoguće… – Sve dok mogu ovako ću! – kazao je već na ulici, ni nalik na onog malopre. Sutra ću od njega tražiti da mi nabavi Frojda. I zaista je odlazio u nemačku knjižaru i dalje, prestao je tek sa okupacijom.“[4]
Takav Vasiljević je na svoj način opisivao Vojvodinu i nije otuda nelogična ni pesma-pismo desničaru da treba spasiti malog Irica. Odnosno, Jevreje kojima u 1938. godini, tek u naznakama preti holokaust. Još su na snazi „samo“ žute trake i prvi koncentracioni logori, tek su nagoretine spaljenih knjiga još samo u Nemačkoj, tek se Evropa povlači pred budućom olujom, sklanja se u zabrinutost za mir, još Jevreji beže iz države u državu, a slabo ih primaju, tek užas budućeg lebdi nad evropskim nebom kao oblak.
Kako je pesnik Vasiljević tako jasno, a tako lirski video šta se sprema i kakva je ravnodušnost u toku? Bio je poeta, pozorišni čovek, ali je umeo da razmišlja. Vojvođanin duhom i uverenjima, a ne samo osećanjima, svestan da jednoumlje isključuje razlike, a da potom može da se očekuje svaki zločin i svako nepočinstvo – pesnik je shvatio šta dolazi. I to napisao jednostavno. Lirski. A, tako pun zebnje i ozbiljnosti trenutka. Početkom 1938. godine, kada je Evropa dremala. Nije poznato da je u evropskim pesmama tih godina neko tako dramatično, a tako lirski uputio na pošast fašizma. To je delo vojvođanskog i novosadskog pesnika Žarka Vasiljevića. I nije se slučajno opredelio za stranu koja je i Vojvodini donela autonomiju i neko ostvarenje ne samo sna, nego i logičnog ostvarenja želja tolikih generacija. Zato je zapisao da „Fruška gora gorarinu plaća“ ili da posle oslobođenja i sam Miletić „bronzanim korakom diže pest nad Novim Sadom“.
Žarko Vasiljević je umro prerano, na dan kada mu je objavljena nevelika zbirka pesama. Sahranjen je na Almaškom groblju. Govorio je nad grobom Mladen Leskovac, pa se rasplakao. O njemu su pisali od velikih Velibor Gligorić, Radomir Konstantinović, dr Draško Ređep i Mladen Leskovac. Njegovo delo traži kritički prikaz i književni i politički. Posle njega, o Novom Sadu su pisali nadahnuto Đorđe Balašević i Dragoljub Pavlov. Ima jednu ulicu u Novom Sadu, nema svoju salu u Srpskom narodnom pozorištu, neku školu i spomenik.
PISMO NA ADRESU
Domnului Georgiu Sporea Timisoara, Romania
Izvini što te uznemiravam,
Ti me se sigurno više i ne sećaš,
Verovatno ti ni ja nikada ne bih pisao, niti bih te uznemiravao ovim,
Ali oko nas se u poslednje vreme dešavaju čudne stvari
Pa me jedna od tih stvari primorava da ti pišem.
Opomeni se, molim te:
U IV i V/b razredu sedeli smo u jednoj skamiji,
Ti, u sredini mali Iric, a ja na kraju.
Ti si već onda bio rekorder gimnazije,
Bacao si najdalje kuglu i diskos, i bio najjači u razredu,
Branio si nas – Irica i mene – i mi smo, zahvaljujući tvojim mišićima,
Bili ugledni u celoj školi.
Mali Iric je bio najbolji đak, znao je algebru i od samog Kerekeša bolje,
Izvlačio nas je i šaptao, i sve smo zadatke od njega prepisivali,
Još nam je davao i guščije džigerice i macesa za Pesah,
A ja sam preko ferija mnogo putovao po Vojvodini,
Poznavao sam već Vasu Stajića i pod klupom doturivao vam „Novog Srbina“
I čitao sam mnogo knjiga, i pričao vam o burskom ratu, i bokserskom ustanku u Kini,
Od mene ste prvi put čuli za Karla Maja, Zolu, Gorkog, Matoša i Disa,
I ja sam vas prvi put vodio u pozorište.
Možda ćeš se posle svega ovoga opomenuti malog Iirica i mene,
I svakako ćeš se setiti kako nas je sve, ceo razred, upisao Heđeši u razredenu knjigu,
Zato što smo pevali za vreme odmora zaupokojena jektenija –
Svi smo tada pevali, i mi pravoslavna Srbadija i vi Vlasi i Mađari,
I Švabe, pa i mali Iric –
Toga ćeš se, Sporea, sigurno opomenuti,
To nam je onda bila najslađa nacionalna manifestacija.
I baš apropo nacionalne manifestacije ja ti sada ovo pišem,
Ne znam kako se orijentisan, ni šta misliš, ni kako se snalaziš u ovom opštem haosu,
U kome i mi moramo, na žalost, da smo ljudi,
A ne možemo više da sedimo u IV ili V/b razredu –
Velim: ne znam šta misliš o svemu tome,
Ali verujem da ćeš se opomenuti malog Irica i mene,
I da ćeš se setiti svega što sam malo pre spomenuo,
A kada se svega toga setiš, uveren sam da nećeš moći molbu da mi odbiješ.
Slušaj me, dakle:
Mali Iiric je u nevolji,
Možda još nije opasno, ali će sigurno biti opasno.
Ti znaš vrlo dobro na šta ja ciljam, pa nije potrebno da ti o tome nadugačko pišem,
Ti si sada tamo kod vas veliki čovek, imaš upliva i za mnogo zamašnije stvari,
Nego što je naš mali Iric i njegova muka,
Za tebe i tvoju snagu to je igračka,
To je tebi sada lakše kad si malog Irica dizao levom rukom
Čas uvis a on se gore koprcao –
Mali Iric se i sada koprca, pruži mu svoju levu ruku i ne daj da mu se desi što ružno –
Može o tome da dozna naš IV i V/b razred, pa da ti pukne bruka,
Da pukne bruka kako Georgiu Sporea, nekadašnji prvak belocrkvanske gimnazije u kugli i diskosu,
Nekadašnji zaštitnik malih i slabih, a sadašnji veliki čovek kod svoje kuće,
Ostavlja u nevolji svog malog Iriica, nekadašnjeg prvaka u matematici,
A današnjeg malog grajzlera negde u nekom ubogom selu u dnu karpatskih snežnjaka
Fraće Georgiu Sporea, opomeni se mene i našeg malog Irica.
3. januar 1938.
godine (Objavljeno u Spomenici Vasi Stajiću)
Vera Šoti[1]
[1] Novinarka u penziji. E-mail: vera.soti@yahoo.mail. Tekst je objavljen u časopisu Politikon broj 5, 2013. godine.
[2] Prošlo je 75 godina otkako je novosadski pesnik Žarko Vasiljević napisao pesmu „Pismo na adresu: Domnului Georgiu Sporea Timisoara, Romania“.
[3] Rođen 1892. godine u Beloj Crkvi, umro 1946. godine u Novom Sadu.
[4] Mladen Leskovac, Sećanja na Žarka Vasiljevića, Iz srpske književnosti, Matica Srpska, Novi Sad, 1968.
