Februarski je dan prvi. Pre 274 godine, od današnjeg prvog februara, to jest, 1748. godine, žitelji tadašnjeg Petrovaradinskog šanca dobili su svoja svoja prava od carice Marije Terezije da uređuju život u toj čudnoj naseobini preko puta veličanstvene Petrovaradinske tvrđave.
Taj neobičan svet, došao u Šanac iz raznih krajeva carstva, uspeo je da sakupi 80.000 forinti i reši svoju sudbinu i za potonje generacije, tada, i čini se, zauvek.
Šta je za njih bila sloboda? Rad, uprava, škole i crkve. Tu na rubu jedne carevine, blizu jedne druge, između reke i močvare izgradili su svoj svet, nazvavši ga baštom, vrtom, novom civilizacijom u koju su verovali, tako puni nade i entuzijazma.
Gradili su ga u krivudavim sokacima, na takozvanim gredama, iznad blata i vode, a jedna je bila i zlatna (jer taj deo nije mogao biti nikada poplavljen); sanjali ga u Almaškom kraju, u Podbari, u baštama Salajke, u prvim zanatlijskim uličicama, lebarskim, lončarskim, krznarskim.
I najzad, otvarali kafane, svratišta za gospodu i trgovce, kao i za one željne divljeg provoda, kocke i lumperajki. Paralelno su gradili škole i molili se Bogu na raznim jezicima.
Bombardovan je Novi Sad tri puta za nepuna tri veka. Prvi put, sa Tvrđave 1849. kada je temeljno srušen, pa opet građen, na kraju Drugog svetskog rata 1944. (savezničko bombardovanje) kada su ciljani vojni objekti i 1999. godine kad su mu srušeni mostovi, što je trauma sadašnjih generacija.
Novi Sad je grad školovanih ljudi. Vrednih i tihih.
Poliglote u večnom odlasku i povratku u Novi Sad. Imao je svoje boeme bez kojih ne bi bilo ni umetnosti ni nauke. Imao je tihe i uporne poslenike, poput Vase Stajića, ili profesora Mladena Leskovca, Lazu Kostića, svoje glumce i svoje pozorište na koje se i danas ponose.
Ima svoju Maticu srpsku sa svim usponima i padovima. Imao je jednog Miroslava Antića. I najzad, Novi Sad je imao i ima dvojicu vanserijskih prozaista Aleksandra Tišmu i Lasla Vegela.
Imao je i dva autentična pesnika, Jovana Jovanovića Zmaja i velikog a zaboravljenog Žarka Vasiljevića. Taj čudesni lik koji je pesnički obeležio prvu polovinu 20. veka bio je sav satkan od pozorišta.
Rođen u glumačkoj kući, putujući je završavao škole gde je trupa boravila. Kasniji, zreli život proveo je naravno u Srpskom narodnom pozorištu, kao dramaturg i najposle kao upravnik, posle Drugog svetskog rata. U međuvremenu je pisao poeziju, neobičnu, van tokova modernizma, originalnu i na svoj način.
Pisao je poeme, o ljudima, o profesorima gimnazije, o domaćicama, o Steriji i glumcima. Koristio je slobodni stih, raspričan, ravničarski, vojvođanski. Reklo bi se lokalan, novosadski. A tako dramatičan i originalan.
Vođen idejom slobode, na čemu je nikao ovaj grad, Vasiljević je pratio svetska događanja i tu, u Novom Sadu, dok je Evropa spavala i pravila se da ne vidi, napisao poemu o dolazećem fašizmu i antisemitizmu.
Napisao je pesmu u vidu pisma svom školskom drugu, inače rumunskom fašisti i zlikovcu da u danima strašnim koji su dolazili (pesma objavljena 1938) zaštiti njihovog druga iz razreda, Jevreja.
U protivnom, pisao je u pesmi, razglasiće, obrukaće ga. Tako pesnički i idealistički. I tako proročanski i tragično.
Dočekao je Vasiljević kraj rata, sa partizanima je ušao u oslobođeni Novi Sad. Posle je rukovodio pozorištem, pozdravio se u jednoj pesmi sa Miletićevim spomenikom. I umro.
Znakovita je priča o pesniku koji u provincijalizovanom gradu vidi dalje od drugih. Ni prvi ni poslednji pesnik, ni prva ni poslednja provincijalizacija.
Danas imamo prostakluka i ponižavanja grada, ali ipak i jednog pesnika koji je naše grehe razglašavao. To je Đole Balašević, koga nema evo već godinu dana, koji nas je razumeo i pevao sa salajčanskom duhovitošću. Proročanski je posljednjom pesmom zamolio Boga da mu čuva Novi Sad. Pesnici uvek dođu.
Srećna ti sloboda, Novi Sade.
Vera Šoti, Danas
