(Umesto održane promocije)
Kao i mnogo puta do sada, agilna izdavačka kuća „Clio“ iz Beograda priredila je svojoj čitalačkog publici zadovoljstvo da se upozna sa istorijskom freskom „Potop“ (u originalnom naslovu: Deluge), iz pera Adama Tuza (Adam Tooze), britanskog profesora na Univerzitetu Kolumbija (Columbia University) u Njujorku. Vredne pomena su i njegove prethodne akademske afilijacije na Kembridžu (Cambridge) i Jejlu (Yale).
Reč je o delu koje sagledava i veoma uverljivo tumači tektonske poremećaje koje je stvorio Veliki rat; na taj nasilni način okončan je dugi 19. vek, kako ga je upečatljivo opisivao lucidni i dugovečni Erik Hobsbaum (Eric Hobsbawm). U odnosu na (bez)brojne istoriografske studije usredsredjene na dogadjajnu istoriju vojnog sukobljavanja strana u ratu, pažnja autora je usmerena na finansijske tokove sa obe strane Atlantskog okeana. Tek iz toga rakursa postaje jasno da je presudnu ulogu imala moć novca velesile u nastajanju: to su Sjedinjene Američke Države (SAD). Iz perspektive dve decenije 21. veka, može se reći da je upravo Veliki rat stvorio uslove za dominaciju globalnog poretka znanog kao Pax Americana. Pravo otkrovenje za evropocentričnog posmatrača predstavlja kompleksna medjuigra država Antante (Velike Britanije, Francuske i Rusije) sa zajmodavcima sa njujorškog Vol Strita i državnim institucijama SAD (Kongres, Senat i Predsednik). Kako je rat sve duže trajao, tako je rasla zavisnost evropskih država od njujorških bankara i političkog koncepta Mir bez pobednika Predsednika SAD Vudroa Vilsona (Wudrow Wilson). Uprkos direktnoj podršci ratnom naporu sila Antante, namera SAD je bila da iz svetskog sukoba izadju kao nesporni hegemon i gospodar poratnog vremena. Separatni mir koji su u Brest-Litovsku decembra 1917. godine zaključile Rusija i Centralne sile (zapravo Nemačka Vilhelma II) kao da je ubrzao stupanje u rat Sjedinjenih Država na strani Saveznika. Neuspeh Nemačke na Zapadnom frontu i Smrt Austrije (Finis Austriae), to jest Austro-Ugarske u drugoj polovini 1918. godine, doveli su do Primirja i potonje Mirovne konferencije u Versaju. Medjuratno Vreme Neizvesnosti (prema naslovu studije Ivana Berenda) je otpočelo.
Naročiti kvalitet Tuzovoj minucioznoj studiji daju rafinirani prikazi političkih procesa na prostorima današnje Indije, Kine i Japana. Dok su prve dve „teritorije“ u brzacima tegobne emancipacije od stranih gospodara, stvarnost Japana su političke partije i njihova sučeljavanja, te smenjive vlade, po modelu evropskih kolonijalnih demokratija.
Sama knjiga koncipirana je kao niz tematskih celina, koje valja pobrojati: Uvod, Evroazijska kriza, Osvajanje demokratske pobede, Nedovršeni mir, Potraga za novim poretkom i Zaključak. Opremljena je kao uzorno akademsko štivo: fusnotama, koje ukazuju na ogromni pregor i akribiju autora, brojnim preglednim tabelama koje ilustruju ekonomske prilike (i neprilike) sukobljenih država, uz Indeks čiji obim iznosi čak 49 strana.
Objavljivanje ove divot-knjige u ediciji Polis je podvig na koje nas je gospodin Zoran Hamović, spiritus movens izdavačke kuće „Clio“ odavno navikao. Nama preostaje samo da čitamo.
Dr Gojko Mišković
