Svetski Dan ljudskih prava – 10. decembar
Svetski Dan ljudskih prava obeležava se 10. decembra, u znak sećanja na 10. decembar 1948. godine, kad je Generalna skupština ujedinjenih nacija donela mnogohvaljenu i mnogo osporavanu Univerzalnu Deklaraciju o ljudskim pravima. Dogodilo se to u Parizu, u palati Šajo, u prisustvu predstavnika država članica UN. Tekst deklaracije pisala je međunarodna ekipa stručnjaka, a glavni koordinator celog projekta bio je Kanađanin Džon Peters Hamfri, kome je asistirala Elinor Ruzvelt. Posao je potrajao, trebalo je uobličiti izuzetno važan dokument, za koji je gospođa Ruzvelt rekla da bi mogao da postane „Magna Karta“ savremenog sveta. Neposredan povod za donošenje dokumenta bile su rane ostale od Drugog svetskog rata: kako su zlodela nacista i njima sličnih izlazila na videlo, pravnici i praktičari su se suočavali s činjenicom da su u ratu počinjeni zločini za kakve se nikada nije ni čulo. Ispostavilo se da dotada važeća Povelja Ujedinjenih nacija ne razjašnjava dovoljno koja ljudska prava treba zaštititi. Deklaracija o ljudskim pravima usvojena je većinom od 48 glasova „za“, 0 protiv i 8 uzdržanih. Među ovih osam uzdržanih bila je i tadašnja Jugoslavija, sa SSSR, Saudijskom Arabijom i Južnom Afrikom. Zanimljivo je da je i Kanada bila uzdržana, dok je tekst bio u nacrtu, iako je celim postupkom rukovodio Kanađanin, profesor Hamfri, da bi se tek na glasanju za konačan tekst pridružila glasovima „za“.
Univerzalna Deklaracija o ljudskim pravima u trideset članova definiše osnovna prava i slobode ljudske ličnosti: pravo na život, slobodu i sigurnost ličnosti; pravo na obrazovanje; pravo na zaposlenje, plaćen rad, slobodne praznike, socijalnu sigurnost i zaštitu od nezaposlenosti; slobodu od torture ili svirepog postupanja, nehumanog tretiranja ili kazne; slobodu mišljenja, uverenja i veroispovesti; slobodu izražavanja, itd. Deklaracija je tokom godina prevođena na velik broj jezika, naziva se ponekad i „najprevođenijim dokumentom na svetu“.
Prilikom pregovora o konačnom tekstu Deklaracije, dogodila se još jedna zanimljivost, koja se danas pominje kao anegdota. Prvobitna verzija dokumenta zvala se, naime, Univerzalna deklaracija o pravima čoveka (Man Rights), a upravo tih godina sastav Ujedinjenih nacija pojačan je, brojčano i na svaki način, predstavnicima novih azijskih i afričkih država, bivših kolonija evropskih velesila, koje su u toku rata ili nedugo posle rata stekle nezavisnost. Ove novoosnovane države veoma su se trudile da zauzmu dostojno mesto u UN, te su njihovi predstavnici pitali da li izraz „prava čoveka“ mogu da prevedu u svojim zemljama kao „muška prava“. Jer, reč man, čovek, znači – muškarac. Tako je na engleskom jeziku, srpskom, mađarskom, uopšte, na većini jezika kojima se u svetu govori. Tada se, još jednom, umešala Eleonora Ruzvelt, agilna životna saputnica tadašnjeg predsednika SAD Frenklina Delana Ruzvelta i rekla istorijsko NE! U pitanju su prava za sve ljude, objasnila je, dakle i za one ljude koji nisu muškarci, nego su žene. Smatra se da je od tada u upotrebi izraz Human Rights, ljudska prava, kome se onda zameralo kako je „rogobatan“, „nejasan“, kako nije „u duhu jezika“, a iste zamerke čuju se i danas. Izraz „ljudska prava“ svejedno je ostao i za njim ogroman ljudski trud država, međunarodnih organizacija i odgovornih pojedninki / pojedinaca da ono što je proglašeno u deklaraciji bude ostvareno i u životu.
Deklaracija je nastala kao objava za sve vlade na svetu kako treba da štite ljudska prava i, kao takva, nije ulazila u sastav međunarodnog prava niti je imala države potpisnice. Služila je kao moćan instrument za moralni i politički pritisak za vlade koje u svojim zemljama krše neka ili sva ljudska prava. Nakon Međunarodne konferencije UN o ljudskim pravima, 1968. godine, proglašena je obavezujućom za sve vlade. Poslužila je kao osnova za donošenje dva izuzetno značajna dokumenta UN, Međunarodnog sporazuma o civilnim i političkim pravima i Međunarodnog sporazuma o ekonomskim, društvenim i kulturnim pravima. Sam izraz „ljudska prava“ i danas je predmet rasprava pravnika i drugih stručnjaka, a odnosi se, u najširem smislu, na ona prava koja ljudi ljudima najčešće krše.
Kod nas se izraz „ljudska prava“ pojavio relativno nedavno, devedesetih godina, a aktivistkinje i aktivisti koji su se tada zalagali za ljudska prava bili su tretirani kao opasni elementi društva, strani plaćenici itd. U međuvremenu se društvena klima ponešto promenila, u smislu da se izraz „ljudska prava“ daleko češće citira; do dosledne primene Deklaracije ostalo je još mnogo prostora i mnogo posla.
Gordana Perunović Fijat
