Prošlo je bilo tek nekoliko godina od „bombardiranja Srbije i Čačka“ (pogledaj pod – LET 3) kada je moj drugar koji živi u jednoj severnoevropskoj državi doveo prvi put svog šestogodišnjeg sina u „otadžbinu“.
Psihički ga pripremajući za susret sa Srbijom, pričao mu je o ratu i NATO-intervenciji, i o tome kako su srušena tri novosadska mosta i još koješta po okolini.
Došavši iz jedne sređene i ušuškane države, u kojoj ljudi od svojih dvorišta prave male botaničke bašte i ne ostavljaju kuće bez fasada, klinac je bio prilično iznenađen zapuštenošću naših ulica, kuća i zgrada.
Dosta smo se tih dana šetali zajedno. Kad god bi pogledom naleteo na neku rupu na putu, on bi pokazao na nju i rekao – pala bomba!
Kada bi video zapuštenu zgradu u centru grada sa koje klizi deo fasade, opet bi rekao – bomba! Kada bi video neuredno dvorište, pogledao bi nas, ponosit na svoju šerlokholmsovsku promućurnost, i nanovo uzviknuo – bomba! Mi smo se smeškali i kasnije prepričavali ovu anegdotu prijateljima.
I zaista, gledajući očima tog deteta, mentalno se malo udaljivši, naše okruženje je izgledalo, a bogami izgleda još uvek tako kao da je – nezavisno od NATO-pregnuća – temeljno izbombardovano i rastureno.
Mi smo se sa tim, međutim, saživeli, pa kao ona skuvana žaba i ne konstatujemo problem. Ne primećujemo takođe ni koliko smo izbombardovali iznutra, a to se odnosi i na stanje „duboke države“ i njenih institucija, ali i na nas same, kojima se u grudima nalaze – ruševine.
I kako godine odmiču, stanje je sve gore i gore.
Čak i ako napravimo neki korak napred, nešto nas vuče nazad, kao da osećamo da nismo zaslužili da živimo normalno. Da se sada pojavi onaj klinac sa plavim očima i da može da pogleda u naše duše, sigurno bi rekao – bomba!
Da ga neka nesreća natera pa da mora imati posla sa našom državom na bilo kom nivou, opet bi rekao – bomba!
Tačno je da nema vlasti u proteklih tridesetak godina koja nešto nije srušila oko nas i u nama, ali kada pogledate konačne rezultate, tu je ekipa naprednjaka nenadjebiva – nije ni čudo, oni koriste napalm-bombe i dum-dum metke, ne obazirući se na Ženevsku konvenciju, i principom spaljene zemlje masakriraju i državu i društvo i nas pojedinačno.
Ranije su ordinirali, doduše pod drugim imenom, po susedstvu, a sada su se nama nakačili na vrat.
Mora se, međutim, priznati da je Vučić svoje napalm-strategije dobro skrivao pred međunarodnom zajednicom dugi niz godina. Jeftini trikovi su bili u pitanju, ali oni ponekad najbolje pale.
Recimo, usvoji medijske zakone, i država doživi skok na komparativnim listama koje mere medijske slobode u svetu.
A paralelno sa tim, dum-dum mecima strelja slobodu izražavanja.
Zaveže kratkim lancima sve nezavisne institucije, a onda na čelo vlade postavi pripadnicu LGBT populacije i civilnu aktivistkinju.
I demokratski svet mu aplaudira. Ali sve ima svoj kraj, pa se Srbija poslednjih godina ipak strmogljavljuje u istraživanjima međunarodnih organizacija koje procenjuju stanje demokratije i ljudskih prava u zemljama sveta.
Nakon što je prošle godine postala „delimično slobodna zemlja“ u registru Fridom hausa, ove godine je od ove organizacije dobila još jedan šamar. Oduzeto joj je pravo da se zove demokratskom zemljom.
Ono što sprovodi napalm-vlast u Srbiji sada se naziva „hibridnim režimom“, a što se tiče stanja demokratije, Srbija je u ravni sa Kolumbijom, Beninom i El Salvadorom.
Skloni smo da potcenjujemo neke zemlje sa egzotičnim imenima, a nikako da sebi priznamo da nismo ništa bolji od njih.
Ne mora, međutim, da znači da će vlade razvijenih zemalja, koje još uvek imaju blagonaklon stav prema Vučiću, promeniti svoju politiku prema Srbiji zbog ovih loših skorova.
Bar ne brzo. Poslednjih decenija, sami smo sebe formatirali tako da ne zaslužujemo da se smatramo ozbiljnom državom. Postajemo balkanska Belorusija, i svako od nas je, svojim činjenjem i nečinjenjem, tome doprineo.
Posebnu krivicu za to snose građanske stranke i građanski intelektualci koji su se prodali za kantu ribe.
Mada su i neke druge zemlje na Balkanu van grupe demokratskih zemalja, mada je i Crna Gora, sa večnim šefom Đukanovićem, takođe zglajzala na listi Fridom hausa – ne treba biti neki vajan politički analitičar pa shvatiti da Srbija sa stanjem u višestranačkoj demokratiji stoji najgore.
U svim balkanskim zemljama, osim u Srbiji, izbori protiču sa kakvom-takvom neizvesnošću, u mnogima je omogućena i smenjivost vlasti.
Čak i večni Milo Đukanović teže osvaja većinu u crnogorskom parlamentu nego Aleksandar Vučić u Skupštini Srbije. Sve je to posledica naprednjačke napalm-strategije.
Možda postoji, ali da ja ne znam, neka međunarodna organizacija koja meri mentalno zdravlje nacija i poredi ih međusobno.
Plašim se da bi Srbija nakon višegodišnjeg naprednjačkog eksperimenta tek tu zauzela lošu poziciju. A pogotovo nakon što je preživela ovu pandemijsku krizu i vanredno stanje, i sve ono što ga je pratilo.
Ne treba međutim zaboraviti da je pred nama još jedan težak period – a to je period izborne utrke.
Možda ćemo se čak sledećih mesec i po dana celodnevne političke agresije SNS-a i njenih satelita – policijskog časa sećati sa nostalgijom.
Nedim Sejdinović, Danas
